СРПСКОКРСТУРСКЕ ЛИТИЈЕ 

СРПСКОКРСТУРСКЕ ЛИТИЈЕ 

            Од настанка Великокикиндског привилегованог диштрикта Српски Крстур не само да је био насељен искључиво српским живљем, већ је био и чврст бастион српског православља. Место које је саграђено у оквиру крста, по коме је и добило назив, неговало је и чувало српску традицију и верске обичаје.

            Оно са чим се Српскокрстурци поносе је и црквена литија која се организује за Ђурђевдан, Спасовдан, Духове и Крстовдан. Литија се проноси од православне цркве до четири крста на излазу из места – према Ђали према северу, према Новом Кнежевцу на југу, ка Тиси западно од села и према гробљу,  на источну страну села.

            - Прва литија у години, на Ђурђевдан, иде према Ђали. Верници заједно са свештеником носе литије, крст и небо. Испред кућа домаћини обично бацају жито, а потом се укључују у колону и заједно са верницима одлазе до крста. Тамо су припремљена три снопића зелене пшенице која је влатала. Такође се доноси и винова лоза. Молитва се чинила клечећи. Свештеник чита молитву за усеве, а после тога је са богојављенском водицом кропи на четири стране. Другом улицом се враћало назад до храма.

            Друга литија организује се на Спасовдан – до крста према Новом Кнежевцу, трећа за други дан духова – према Тиси, на западну страну села, а четврта се чини за Крстовдан, у јесен (27. септембра) – до гробља. Тога пута код крста, близу гробља служи се света Литургија – прича протојереј ставрофор Арсен Виловски, данас архијерејски намесник.

            Лепота верског живота су и ове четири Српскокрстурске литије које симболишу српско православље.

            - У име оца, сина, светога духа. Амин! – изговара поносно Виловски.

            На први дан Духова носи се зелена трава у цркву, а храм се кити зеленим гранчицама од зове и цвећем. Такође се гранчицама окити и поред цркве и у порти. На крају Свете Литургије чини се Вечерње богослужење, где се три пута клечи и читају молитве, а венци од зелене траве се плету за време читања молитви. Ти венци се потом носе кући и стављају на икону. Држе се до следеће године у соби где је славска икона. Следеће године стари венци се дају стоци, а нови доносе из цркве и стављају поново на икону. Овај обичај живи и траје већ три столећа.