GOLOOTOČANIN LJUBOMIR ZARIĆ IZ SRPSKOG KRSTURA - TRI   GODINE   PAKLA

    Bez krivice krivi. Starešine paviljona bili su kažnjenici spremni na saradnju. Bez šanse za beg. - Rusi su nas oslobodili 1944.godine i ja sam ih voleo, jer mi nismo imali partizane u Krsturu, kaže Ljubomir Zarić (81) iz Srpskog Krstura. - Zvali su me u KPJ 1949.godine ali se nisam osećao sposobnim da uđem u partiju i tu su me matretirali. Imao sam ''fleku'' ! Verovatno sam i zbog toga bio '' informbirovac'' ali i zato što sam bio pomirljiv prema pričama prosovjetski orjentisanih drugova i drugarica - nisam hteo da ih prijavim. Verovao sam i ja Titu i svojevremeno sam mu, u Železniku, na otvaranju fabrike, dao makaze da preseče vrpcu, a da sam znao šta me čeka - ko zna šta bih mu uradio.

    Tako obrazlaže svoj boravak u zatvoru na Golom Otoku čovek koji je, kao i hiljade i hiljade drugih, bez suda bio osuđen na izdržavanje višegodišnje kazne. Imao je sreću da preživi, ali ne zaboravlja. Uhapšen je u jesen 1950. u Krsturu, kao dvadesettrogodišnjak, da bi bio prebačen u istražni zatvor u Beogradu, gde je proveo tri meseca.

    - U istražnom zatvoru u Beogradu bio sam tri meseca u samici, ističe Zarić. - Bilo je već zimsko doba, pa nisam mogao spavati na podu. Pomogle su mi cipele, tako da sam jednu stavljao pod rame, a drugu pod kuk i kad bi se nažuljao menjao sam strane, levu za desnu.

    Zaboravljen u samici pribegao je štrajku glađu, a potom je još sa 99 momaka specijalnim vagonima i Ljubomir Zarić transportovan put Bakra, pa brodom na Goli Otok.

    - Dočekalo nas je 5.000 ljudi, koji su nas batinali dok smo prolazili kroz stroj dug oko dva kilometra, prepričava dobrodošlicu "starosedelaca" Zarić. - Bili smo toliko izudarani i krvavi da jedni druge, na kraju stroja, nismo mogli da prepoznamo. Čuvari su samo "držali žicu", dok smo se mi međusobno maltretirali. Sa Golog Otoka nam je bio vidljiv Rab, a ženski logor na ostvu nismo mogli da vidimo. Nije bilo ni groblja uprkos umiranju. Kada smo viđali da nose mrtvaca toliko smo mrzeli čoveka da smo pljuvali za njim.
 

Smešten je između severo istočnog diela otoka Raba i obale u severnom dielu Velebitskog kanala. Od kopna je udaljen oko 6 km, a od otoka Raba
5 km. Na njemu se nalazi naselje Maslinje.

Goli otok je neplodan i nema stalnih stanovnika. Severni deo otoka nema vegetacije, dok na južnoj strani ima nešto malo vegetacije te i nekoliko uvala.

Sve do Prvog svetskog rata na Golom otoku nije bilo nikakvih naselja, kada je Austro Ugarska napravila logor za ruske zarobljenike s istočnog fronta. Posle drugog svetskog rata Socijalistička Jugoslavija pretvorila je 1949. god.  Goli otok u strogi zatvor (robiju) gde isključivo bili zatvarani politički zatvorenici. Ovaj zatvor je bio u rukama federalne vlade sve do 1956. god, kada prelazi u nadležnost SR Hrvatske. Dok je bio u nadležnosti SR Hrvatske, u zatvor na Golom otoku su uglavnom smeštani politički zatvorenici, kasnije su bile zatvarane osobe koja su počinila kriminalna dela (krađe, ubijstva...), a ponekad su bili zatvarani i maloletni delikventi.

Zatvorenici si bili prisiljeni na teški fizički rad u kamenolomu, bez obzira na vremenske prilike: leti pri visokim temperaturama kao i zimi u hladnoj buri. Zatvorenici su bili redovito premlaćivani i maltretirani od čuvara. Zatvor je prestao s radom 1988., a godinu poslje 1989. biva potpuno napušten.

Goli otok je danas posećivan od turista, te pastira s otoka Raba koji ponekad dovezu ovce na ispašu.

   
Bojkot je bio posebna mera, primenjivana na pridošlicama i "nepopravljivim" kažnjenicima, bez prava na razgovor i na "repu" za kazan, dok je "topli" ili "vrući zec" bila mera kojom su kažnjenici, u špaliru batinali aktuelne "dnevno političke" grešnike. Na Otoku ni trava nije rasla, samo je glog opstajao, da ga kažnjenici žvaću letnji dan do podne. Prizor koji Zarić pamti jesu samo kamen i morska voda.

    - Kuvali su nam kukuruzno brašno u morskoj vodi, ali ja sam bio zdrav, pa sam izdržao, čak sam i zube sačuvao, veli Zarić.  - Sa 78 kilograma došao sam na 50-ak. Umivali smo se morskom vodom, a pili smo kišnicu i to tri puta na dan - davali su nam je iz posude koja podseća na pepeljaru, da je ližemo. Sve vreme tako ! Stalno smo bili pod istragom. Bilo je najviše komitetlija, a manje radnika i seljaka. Sami sebi smo bili istražitelji i "propitivali" smo se iz dana u dan, od datuma rođenja, pa nadalje. Starešine paviljona su, kao ljude koji su pristali da sarađuju, birali istražitelji lično. Starešina mog paviljona bio je Jovan Koprivica, bivši ministar prosvete Crne Gore. Jednom mesečno imali smo pravo da uputimo dopisnicu porodici, koja je obavezno sadržala izjavu tipa "Hvala Titu i Partiji što su me poslali na Goli Otok da se popravim". Bilo je važno "revidirati" stav.

    Golootočaninu Zariću bilo je šest meseci povereno čuvanje bivšeg člana CK KPJ Dušana Brkića iz Hrvatske, koji je pod bojkotom nosio kamenčinu od 100 kila. Tako iz sata u sat, tokom rada, uz 10 minuta odmora na svakih 60 minuta. Izloživši se opasnosti da i sam bude bojkotovan Zarić mu je jednom prilkom podmetnuo lakši kamen. Brkić je, nakon pola godine, postao običan radnik na tucanju kamena, kao i većina drugih.

    Svedeni na animalno, najgore su ipak prolazili "dvomotorci","tromotorci",..... povratnici na Goli Otok. Odeveni u crne rite bili su posebna meta ostalih kažnjenika, po pravilu batinani i maltretirani od svakog i u svakom momentu.

    - Sećam se da nas je 1952. posetio Aleksandar Ranković, visoki funkcioner CK KPJ, priča Zarić. - Tada je bilo zabranjeno batinanje, a nas 5.000 postrojeni smo u stroju. U jednom momentu Ranković je pitao "Ima li ovde španskih boraca?", da bi čoveku koji se odazvao pljunuo u usta. Onako mršav i "nevaljao" nisi mogao sa Golog Otoka da pobegneš. Jedan Kikinđanin je pokušao, ali su ga struje i talasi vratili. Vojvođanima je naređeno da ga isprebijaju - bio je plav kao indigo. Umro je po povratku kući.

    Dnevna satnica na Otoku podrazumevala je doručak u 6 časova, rad od 7 do 14, političke konferencije su trajale do 16 časova, sledilo je dvočasovno isleđivanje, u 20 časova su obavezne bile vesti, uz česte Titove govore, a počinak je bio od 21 do 5 časova. Kažnjenici su, prema Zarićevim rečima, spavali u ovčijim šupama, bez tavanice, na golim daskama.

    Država je, skoro, više vodila računa o cigaretama, nego o dnevnim potrebama kažnjenika za vodu. Jer, dnevno sledovanje cigareta bila su dva "ibra" po zatvoreniku, dok su dobri majstori dobijali po pet. Poslednje golootočke dane Ljubomir Zarić je proveo kao majstor - brica, ošišavši na nularicu 200 ljudi jednom mesečno, dok je brijanje bilo obavezno dva puta nedeljno.

    - Prozvali su 500 kažnjenika i rekli nam da idemo kući, ali niko od nas nije verovao, nego smo mislili da će nas potrpati u brod i potući nas, seća se naš sagovornik. - Dali su nam po 1.000 dinara. Prvo niko nije hteo da izađe iz "žice" i uđe u brod "Punat", no kada smo pristali neko je uzviknuo "Hvala Titu što nas je pustio da idemo kući, ali mi idemo tri meseca na omladinsku radnu akciju". Ja sam otišao na ORA u Hrvatsku, u Kopački rit. Tamo nas nisu plaćali, ali su nas dobro hranili. Vratio sam se kući u jesen 1953.                                                                                            


Zorica Urošev - NOVOKNEŽEVAČKE NOVINE