RAZGOVORI NA SOKAKU

Kapitalna izgradnja seoske kapele

"Nije mrtav ko je umro, već ko je zaboravljen", epitaf je zapisan na mermernoj večnoj kući porodice Šećerov na mesnom groblju u Srpskom Krsturu. Ispraćaj do večne kuće za mnoge generacije Krsturaca obavljan je sa porodičnih ognjišta, uz pratnju povorki uplakane rodbine i komšija. Glavni sokak oko koga se vrti seoski život, nazvan po Svetom Savi, deo je regionalne saobraćajnice, glavna je srpskokrsturska arterija i u radosti i u žalosti.

Kada se stiže iz pravca Novog Kneževca, levom krivinom skreće se u žilu kucavicu koja kraj lepo uređenog Doma kulture i sveže u "pink" boju okrečene osmoljetke vodi do Srpske pravoslavne crkve svetog Georgija velikomučenika. Hram je opasan skelama, što jasno nagoveštava da je započeta obnova. Krivinom udesno, hvata se pravac za Đalu, pravo se produžava u izbegličko naselje, a tu negde nemoguće je promašiti sedište lokalne administracije.
 

nova kapela u Srpskom Krsturu

Tačno u podne 27.06.2007. god., o Duhovima, svečano obučeni, većinom starijih meštana ali i nekolicina sredovečne i mlađe dobi, laganim hodom ulicom Svetog Save, došla je na osvećenje nove kapele. Neupućenim da je tu groblje, za kapelu se na prvi pogled može  učiniti da je sasvim obična nova kuća. Za čelnike Mesne zajednice i lokalne majstore koji su je svojeručno gradili, a još više zbog nemene i buduće korisnike nove građevine, kapitalna je to investicija.

Tek što je paroh Milomir Miladinović završio osvećenje kapele i pomen svima koji počivaju na mesnom groblju, sa željom da se novo zdanje ne posećuje često, a prikladni govor izustio seoski knez Radovan Jančić, mimo protokola na završetku ceremonije, sasvim neočekivano, ozbiljno se oglasila Lenka Jančić (81): "Prva da tu budem ja, jer sam najstarija", što su prisutni propratili gromoglasnim smehom.

- Moj muž Jaša je umro pre šest godina i ja sam voljna da presečem pantljiku. Živim sama. Sin Aleksandar i snaja su u Pančevu, posete me kad ih nanese put, ćerka se udala u Sanad i ostala udovica pre nego ja. Njen muž Pavle Petrov umro je mlad, pre jedanaest ili dvanaest godina. Ćerka nosi neobično ime Crnka, po očevoj materi - objašnjava Lenka. Razborito i jasno veli da nije želela ovoliko da poživi, nego da je želela da poživi samo 75 godina, koliko je poživeo njen otac.

- Sve ovo sada i nije neki život. Sama samujem, a da vidite kakva mi je bašta. Sama sam je prekopala ašovom i okopavam useve. Tu živim nekoliko kuća dalje od groblja, na broju 154. Hvala Bogu, tu sam u komšiluku, neće trebati daleko da me nose. Ja sam za to da budem prva, zato što sam ovde najstarija i red bi bio. Volela bi da se u večnu kuću ide po starini, a ne preko reda. Kada čujem da pre nas starih, kojima je tamo mesto, odlaze mladi, najteže mi je. Potreslo me je kada je nedavno u Kikindi umro mlad krsturski zet, 38 godina, strahota jedna.

Buni se Ljubomir Zarić, da baka Lenka ipak nije najstarija na osvećenju kapele, nego on. Znaju se od malena, isto su godište i u isti razred išli, ali je Ljubomir rođen u januru, a Lenka u maju. Za razliku od njegove vršnjakinje Lenke, Ljubomir se ne nudi da bude prvi korisnik nove kapele.

- Meni se toliko ne žuri kao Lenki, još ima kade - dobacuje živahni Ljubomir, ne skrivajući kako se tri godine čeličio na Golom otoku. - Krstur je oduvek bilo bogato mesta, imalo svega i svačega. Omladina se razišla i sada je malo naroda, a situacija nam je nezgodna zbog svega što je zadesilo seljake i kompletno poljoprivrednu proizvodnju. Ko je od mladih učio škole ili kakav zanat, taj se više nije laćao motike. Svi smo gledali da nam deca idu u škole, pa je i moj sin Tanasije bio u Subotici, radio u "Fidelinki", pa se vratio natrag u Krstur. 

Mirjana Erkić (78) je na sever Banata prispela je pre više od pola veka iz Bosne od Šekovića i odavno se odomaćila. Ćerka joj je udata za Gorana Babuškova, trojica sinova su u inostranstvu: dvojica u Nemačkoj i jedan u Australiji. Rodbina je u Beogradu, Zrenjaninu, Subotici, Kragujevcu, Zvorniku, Tuzli...

- Nas Erkića svuda ima, gde god da se nađemo, dobro se primimo - kaže Mirjana.                 

Kapela je bila glavna tema, pre i posle osvećenja, na licu mesta, a takođe i na prigodnoj zakuski u "Lovcu". Prasetine i jagnjetine nije manjkalo, ali ako je i bilo neke zamerke, svi su bili složni, da je kapela potrebna svakom selu. 

- Sobzirom da je glavna ulica deo regionalnog puta, da smo zakoračili u 21.vek i da ljudi žure i kada ne žure, dešavalo nam se da oni koji ovuda tutnje motornim vozilima, nervozno pritiskaju sirene i prolaze, nemajući obzira i nepoštujući povorku koja se uputila na groblje - priča matičar Dušan Ilkić. - Uvideli smo da nam je kapela neophodna, ne samo zbog toga, nego i iz drugih civlizacijskih razloga. Običaj je bio, a i nije se moglo drugačije, pa su pokojnici do sada bili u kućama, do upućivanja povorke na groblje.

Sve je urađeno složno, zajedničkim snagama Srpske pravoslavne crkve, Rimokatoličke crkve i Hrišćanske adventističke crkve, što znači da će služiti svim meštanima, bez obzira na veru i nacionalnost. Na putu do večne kuće, kapela će im biti zadnja stanica!

Srpski Krstur broji oko 1.350 duša, od kojih je oko 250 novopridošlih meštana izbeglica i prognanika u vreme raspada Jugoslavije, a ostali su uglavnom sa starosedelačkim korenima.

Sveža krv novopridošlih meštana koji su se već svikli pod banatskim nebom, malo je popravila prilike, ali statistika je i dalje neumoljiva, pogotovo zbog okolnosti da je mnogo ostarelih meštana. U poslednje vreme godišnje je u selu, u svojim posteljama oči zanavek sklapalo 16 do 25 žitelja, dok je petnaestak do 20 umiralo u bolnicama u Novom Kneževcu, Sentiu, Kikindi ili gde se već zadesilo. Na toliko umrlih, godišnje je svega pet-šest prinova, tako da bela kuga uzima svoj danak. Još jedan razlog zašto je kapela opravdana investicija, jesu sahranjivanja onih koji su nekada otišli iz sela, imanja prodali ili nemaju rodbine, pa u tim slučajevima do sahrane se sa pokojnicima nije imalo kud, nego je kao kapela korišćena crkva.

- Šta da kažem, kapela je važna za sve meštane Krstura - veli predsednik Srpske pravoslavne crkvene opštine Veselin Jančić. - Meštani su dali svoj veliki doprinos u izgradnji, i u parama i radeći. Iz iste kapele sahranjivaće se pravoslavci, rimokatolici, adventisti i ateisti. Groblje je nekada bilo Srpske pravoslavne crkvene opštine, potom je oduzeto i dato na upravljanje komunalnom preduzeću iz Novog Kneževca, da bi na kraju brigu o njemu preuzela Mesna zajednica Srpski Krstur i održava ga sasvim pristojno.                 

Posle zakuske u čast nove kapele, predah preko puta škole. Iz kuće sa brojem 94, opet u Ulici Svetog Save, starica Radojka Beleslin (80) sama, u hladu oraha, na klupi autobuskog stajališta. Muž Joca je umro pre 35 godina, jedan sin poginuo, drugi sin Milan živi i radi u Austriji. Dolazi li u zavičaj? 

- Dođe, kako ne bi došo - odgovara Radojka. - Sada bih ja najradije da prodam kuću, pa da krenem kod sina. Nama starima nije lako pod stare dane ovde živeti. Stalno nas napadaju lopovi, treći put u ovoj godini. Lupaju na prozor, traže da uđu. Tu u centru sela smo i najviše nas maltretiraju. Upali su kod komšinice, iz zamrzivača odneli svo meso, ostavili povrće i voće. Dolazi i policija, ali dobro da ste došli, da se zna kako nam je.   

Provalama i drugim nasrtajima lopova, bavili smo se kada je krajem prošle godine u Srpskom Krsturu situacija bila gotovo dramatična, pa stigla delegacija sa najvišeg nivoa MUP-a, kada su meštani najavili da će ako policija hitno ne preduzme mere, uvesti seoske straže. Dok pripoveda, starici na momente zadrhti glas i niz obraze slije se po koja suza. Živi od muževljeve penzije, ne sitničari i nije materijalista, ako nekome treba pomoći, daće i poslednji dinar. Plati da joj se pokosi trava u dvorištu, obradi bašta. Prošla je baka Radojka sveta, bila u čak sedam sadašnjih evropskih država. Muž joj je bio oficir na službi u Makedoniji, a u neka bolja vremena bila je u Bugarskoj, Sloveniji, Italiji, Austriji, Mađarskoj, Slovačkoj. "Ne žalim ni da me ubiju, jer sam sveta prošla", kategorična je Radojka. Jedan od tri verna avlijanera, po imenu Mali, leškara ispred nas na asfaltu, a baka insistirima da u dvorištu vidimo i ostalu družinu. Dočekuje nas žestok lavež korpulentnijeg Burduša i nešto sitnije kere Cice. Kupuje im gazdarica i mleka i mesa, samo da je od lopova sačuvaju i da joj društvo prave.                                                                                    
Tekst: Milorad Mitrović