Ljudi iz Krstura

MAJ 2006 - KUD "Milan Ajvaz“ iz Srpskog Krstura dodelio je na Đurđevdan 2006. godine zahvalnicu koreografu i umetničkom rukovodiocu Luki Popov.
U ime KUD-a zahvalnicu i poklon uručili su deca iz ansambla. Popovom je, povodom 50. rođendana, priznanje uručeno za prekomerno zalaganje i angažovanje u radu Kulturno-umetničkog društva "MILAN AJVAZ".
Luka je skoro dve i po decenije života posvetio srpskokrsturskom ansamblu, počev od vremena kada je KUD nosio ime Branislava Nušića, pa do današnjih dana.
Profesionalno Popov je angažovan kao sekretar MZ SRPSKI KRSTUR, a slobodno vreme posvećuje igri, ali i animaciji seoske omladine i žitelja mesta.

Pop Mlađa je rođen 3. septembra 1913. godine u susednoj Đali, od oca Jovana i majke Angeline.
Detinstvo je proveo u Đali, gde je pohađao i osnovnu školu. Državnu realnu gimanziju je završio školske 1932/33. godine u Pertovgradu (današnji Zrenjanin).

1934. godine upisuje Bogoslovski fakultet u Beogradu, koji je 1941. godine sa uspehom završio.

Protođakon u je Vršcu od 1942 do 1952.godine. Nakon toga postaje paroh u Kikindi od 1952. godine do 1967. godine.

1967. godine odlazi u Srpski Krstur, gde je do 1978. godine paroh. Za vreme službovanja u Srpskom Krsturu osnovao je crkveni hor, vodio aktivan društveni život, učestovao u svim akcijama koje su organozovane u mestu, zbog čega je nagrađen Ordenom zasluga za narod od strane tadašnjeg predsednika SFRJ, Josipa Broza Tita.

Bio je jako cenjen i poštvan sveštenik u Srpskom Krsturu. Po odlasku u penziju seli se u njegovu rodnu Đalu gde živi do kraja života 15. novembra 1982. godine, gde je i sahranjen.

U početku neupućen, kasnije je zavoleo i poštovao zanat. Od igle do „Singerovr“ krznarice.

Kada ga je u 14. godini otac uputio da uči zanat curcije Steva Ilkic iz Srpsokg Krstura nije znao kakvo je to zanimanje. Tada je bilo decacki upucenu veštinu kovaca, ili krojaca, dok nam danas pojašnjava da je rec curcija turskog porekla I da oznacava zanatliju koji se bavi domacom, ovcijom kožom. – Nisam voleo školu, pa je otac odlucio da me uputi kod seoskogmajstora Joce Jancica da me vidi I da arzgovaramo, kaže Steva. – Zanat sam ucio tri godine, kada se sve radilo rucno – iglom, makazama, naprstkom i nožem za krojenje. Zavoleo sam taj posao i poštovao sam ga.

U sezoni je, potom, povremeno radio kao kalfa kod curcije Branka Kneževica u Novom Kneževcu. Službovao je i društvenim firmama u Pancevu i u Senti, da bi od 1968.godine odlucio da se posveti privatnom bavljenju zanata u rodnom mestu. Na kuci u Srpskom Krsturu i dan danas stoji firma, ispisana dvojezicno, koja podseca meštaneda komšiluku imaju majstora ali i upucuje i namerinke na Stevu Ilkica. Nedavno je prvi put u svom radnom veku izradio dva mufa od astragana, za koja predpostavlja da su za beogradsku gospodju.

April 2006: Na vojvodjanskom prvenstvu Kick-Boxa u A-Ligi - Zlato za Krsturca !

Dušan Secerov (18) iz Srpskog Krstura član kick-box kluba Gozo Shioda iz Kanjize, je na vojvodjanskom prvenstvu u A ligi, koje se održalo u Subotici dana 9.aprila 2006.godine pred punom halom sportskog centra, osvoijo zlatnu medalju u kategoriji mladjih selekcija, tojest do dvadeset godina pobedivši u finalu tehnickim nokautom vec u prvom minutu borbe borca iz Novoga Sada!

To je samo pocetak jedne uspešne karijere ovog mladog a veoma perspektivnog mladica iz našeg malog, ali punog talenata Srpskog Krstura!

Još samo da naglasimo da je ovo njemu prvi turnir i prvi zvanicni mec sto njegovom zlatu daje dodatni sjaj!Mi mu želimo uspeh u daljim mecevima i da stigne do prve lige SCG!

Tekst: Branislav Božanovic - Crni

U širokoj, prostranoj ulici Jovana Sterije Popovica u Srpskom Krsturu živi jedna od najstarijih stanovnika ovog sela Vida Tolmac. Baba Vida je 24. oktobra 2005.godine napunila 91 godinu. Zatekli smo je u dvorištu gde sebi reže nokte na rukama, bez naocari, jer ih nema i još joj netrebaju.

Vesela i krepka starica prica kako je psovela život. Završila je samo cetiri razreda osnovne škole jer joj je otac bio zagubljen, kako ona kaže i nije dozvolio da uci za krojacicu. Kroz život se namucila. Radila je kao sezonski radnik, okucila se. Danas nema penziju. Nije znala da može da je traži. Baba se dva puta udavala. Prvi put nije išlo, a drugi put sa Milošem, zemljoradnikom je provela život. Iz oba braka ima dve kceri, Miloš je umro pre 15-16 godina kako ona kaže – Da sam znala da cu ovako dugo živeti udala bi se i treci put - smeje se baba Vida dok govori.

Baba ne boluje ni od cega. Trebi krompir u šupi, gleda televizijski program, sluša muziku, cita novine, samu sebe posluži. Najviše voli da gleda emisije o poljoprivredi i da cita crne hronike i komentariše da to nekad nije bilo ida danas ne znaš gde ceš poginuti. U politiku se ne razume, nit je intersuje.Vec nekoliko godina ne radi rucne radove, mada je vezala, štrikala, heklala, radila rišelje, toledo i kaže da joj je i to dojadilo. Poslednje cetiri godine živi sa unukom Tomom, snahom i praunukom. Sama sebi kuva, jer voli da jede najviše corbe. Baba Vida ima jedan zub u ustima, kace da cuva ga za uspomenu. Prošle godine je sa cerkama, sestricinom i unukom proslavila 90. rodjendan sa tortom.

Vojin Marjanov u selu znani kao Voja je prošle godine (2005.god.) obležio 60 godina bavljenja kovackim zanatom.

Kreposni starac od sedamdest cetiri godine živi sam u kuci, stara se o sebi, prica sa bratom koji satanuje takodje sam, prekoputa i raduje se životu. Pun je price, volje da nešto pravi, popravlja, ni bolest ga nije sprecila u tome, jer je pre dve godine operisao kuk i sa štakom svugde stigne i sve uradi. Prica koju prica je zanimljiva, vedra, puna humora.

Deda Voja je bio spadalo, ništa mi se nije otelo. Zadržao je veseo i kada je ostao udovac. Deca, dva sina u inostranstvu, a kcer u Novom Sdau i retko ih vidja. A život mu prolazi u radosti zanimljivosti. - Bio sam ucenik kod Jožefa Tajmela. Postao sam ucenik 12. decembra. 1945 godine, imao sam 14 godina. Voleo sam metal, kako decko sam uvek nešto pravio – prica deda Voja – a na selu nije bilo da se bira.

Deda Voja je 15 godina u penziji, kako on kaže po sili zakona. Ima 40 godina i tri meseca radnog staža. Radni vek je proveo kako vodoinstalater i kao kovac u Srpskom Krsturu. Iako je bio zaposlen, deda Voja se paušalno bavio kovackim zanatom. U kuci ima kovacku vatru staru 40 godina, mehanicki cekic, meh koji je sam pravio. – To nije zanat koji zamire – nastavlja pricu deda – jer dok ima poljoprivrede mora biti kovacke vatre jer se moraju otkivati plugovi, raonici, popravljati havarisano. Dolaze mi Knežecani, Djalinci donose raonike na otkivanje.

U kuci deda Voje je puno patenata. Od ventilatora na terasi koji tera komarce, male meteorlške satnice – satkla sa flašom punom vode okrenute na dole i kad pritisak padne ispod 1000 milibara vada pocinje da curi iz flace i najavljuje kišu, letnjeg tuša na solarno zagrejavnje, do sudopera u dvorištu za pranje krompira. – Kovaci su umetnici svog zanata. Moraju biti jaki i zdarvi. Nekad sam imao 40 kilograma više, morao sam da oslabim zbog operacije kuka – govori deda Voja.

Nije samo vešt u kovackom zanatu, deda Voja voli i elektriku i ima kvalifikaciju za elektrcara, kod istog majstora je i taj zanat

izucio. Pravio je elektricni mehanizam za zvonjenje u crkvama u Srpskom Krsturu, Djali, Banatskom Arandjelovu i Novom Kneževcu, crkvi pored Lepenke, kako kaže. Naparvio je i dva lifta, u LOVCU i UNVERZALU u Staroj Kanjiži.

Danas još radi koliko može, popravlja bravariju, kapije, vrata, žardinjere za cvece. A nekad je pravio i metalne ograde i stepeništa. – Volim metalsku struku, kažu dosta si radio, ja bih se razbolio kad nešto ne bi radio – završava deda Voja.

Deda Voja je jedan od troje brace, danas sve trojice udobaca. Njihov otac je rekao da ce jeadn sin da pravi kola, drugi da ih okiuje, a treci da ih ofarba. Deda Voja ne samo da ih je okivao nego je od svog zanata napšravio umetnost.

Kolarsku radionicu zatvorio je 1985.godine, pošto su zaprežna kola potisnuli traktori i špediteri.

Stevan Marijanov iz Srpskog Krstura kaže da bi se iz ugla radnog iskustva i godina koje je proživeo radije opredelio da izucava stolarski zanat, ali ga je sticaj životnih prilika 1951.godine nagnao da kod seoskog majstora Slavka Nedeljkova uci za Kolara. Šegrtovanje su to vremena kada su zaprežna kola bila tražena roba, a u selu su radla tri kolara i samo jedan stolar.

Kada sam završio zanat 1953.godine uputio sam se u Zrenjanin gde sam radio u majstorstkoj radionici sve do 1965.godine. Svakog dana smo pravili seriju delova, recimo tockove, ili šaraglje, levce ... Prodavali smo robu na vašarima u Pancevo, Debeljaci ..... Napustio sam Zrenjanin i otvorio kolarsku ranju u Srpskom Krsturu. Ali, sve sam vice radio stolariju, jer su seljcka kola potiskivali špediteri i traktori, kaže Marijanov.

Ipak, toliko je kolarskih tockova napravio da bi niz od Krstura do Novog Kneževca. Poslednja kola napravio je svom ocu, a okovao ih je njegov brat Vojin, kovac po zanimanju. Taj primerak je, na kraju, kupio novosadski biznismen i izložio ih kao eksponat na ulici u Srpskoj Atini.

Majstor Steva u svom radnom veku nije imao ucenika. Uz to pravio je sve i svašta što se od drfveta može naparviti. Posebno mu je draga ležaljka koju je napravio za suprugu. A serijski su iz njegove radionice izlazile saonice koje je prodavao na vašaru u Senti i na pijaci u Novom Kneževcu.Sadašnji mališani sve cešce koriste plasticne sanke, tako da majstor Steva uoci sezone snegova napravi svega desetak komada za seosku decu.

Radionicu je zatvorio 1985.godine, i posvetio se poljoprivredi, tako da danas ostvaruje paorsku penziju.