SALAŠARSKI DIVANI - Novo dudovo bure Šećerovih u Krsturu

Neki vele da nikad dalje nisam pohodio neg kad sam krenuo kod Uroša Brace Šećerovog na salaš u Krstur. Drugi pak, pa i sam Braca, kažu da nikad nisam bio bliže Evropskoj uniji neg kad sam doš’o na posed Šećerovih. O Braci bi mog’o pisati na razne teme, bilo da se radi o advokaturi il’ muzici, il’ jednostavno kad se povede reč o starim i uglednim vojvođanskim familijama kakvi su Šećerov i Malbaški iz koje je Bracina i Mišina mama Anđelija.

- Znaš, dođe nešto u čoveku što ga vuče na zemlju na kojoj su iznedreni svi njegovi. Ovde u Krsturu, na tromeđi, al’ dokle ćemo o tim granicama, Srbije, Mađarske i Rumunije su rođeni i Šećerovi i Malbaški, moji i po babi i mami. Kurajber moj Aksentije je stigo, pa tu se i rodio, 1640. godine u Krstur. Uvek je ovo selo bilo Krstur, a sada ga pominju i sa prefiksom Srpski. Ne, to je samo ovaj naš napaćeni Krstur u kojem i preko kojeg su se prelamale sudbine svih mojih najdražih. Crkva je sagrađena 1818, a mi Šećerovi smo ovde skoro pet vekova. Ej! I tako odlučim na Preobraženje 2004. da svijem novo porodično gnezdo na zemlji u kojoj je i znoja i krvi svih mojih potomaka. Maštao sam kao dečak o brodicama na moru, al’ i o salašu u Krsturu. Sklopilo se nekako, vratili su nam neku našu oduzetu u onim nesretnim vremenima zemlju, bile su tu i kuće i salaš naš i eto me u Krsturu - divani “ko navijen”, onako fiškalski lepo, naš domaćin Braca, upisan u crkvene knjige kao Uroš Šećerov.

- Naš’o sam i stari mamin klavir, tu u Čoki, al’ neka im, neću ni da im pomenem da je to naše bilo, naš’o sam i svoj mir i svoj izazov u paorluku. Krenulo se i sa junicama, svakodnevno u Subotičku mlekaru Šećerovi nose po 700 litara, a uskore će, to je plan, i celih milion litara godišnje. Obrađujemo skoro 500 hektara zemlje, većinom je to naša, a ima je i u arendi, obnavljamo kuće stare, gradimo nove, zapošljavamo i ljude u ovom poslu, a junice “holštajn” su ponos odgoja. Znam da će biti još bolje, daće Bog, e da su sada živi deda Svetislav Malbaški i moj deda Uroš Šećerov pa da vide sve ovo u Krsturu. Kad sam pomenuo deda Svetu, on je bio još 1923. godine član Donjeg doma parlamenta u Mađarskoj, a im’o je telefon sa brojem - jedan! Dabome, i moj baba Branko, nedavno je preminuo i ispratili smo ga na ovdašnjem groblju, bi se radovao ovom novom krugu Šećerovih u Krsturu. Znaš, kada sam odlazio iz Novog Sada ovamo govorili su da idem na kraj sveta, a mi smo na vratima Evrope. Evo, vidi, uveče sve namirimo, obavimo poslove na imanju pa u auto i na večeru u Peštu. Očas smo tamo, drumom sa duplim kolovozima, a o vikendu kažem Dragani da spakuje Luku (19 meseci) i - skoknemo do čuvene poslastičarnice “Virag” u Segedin. Odemo često i u Beč, naravno i u Beograd i Novi Sad, sve je blizu samo kad se ’oće. Znaš koliko je kilometeri do “Viraga”? Od salaša u Krsturu do centra Segedina je samo 14 kilometeri. Daleko? Ne, jako je sve blizu. Uz sve ovo tu je i internet, izvuk’o sam i odašiljač, tako da sada oko dvadesetak kuća u Krsturu koristi ovu blagodet novog veka - ponosno će Braca, pominjući onako ovlaš laloški opušteno da je učio licej u Lozani, da ga je put skoro dve decenije vodio po vasceloj Jevropi, da je živeo, svirao i uživao u Beču, Lozani, Londonu i Nemačkoj.

Zov salaša i prostrana banatska ravnica vratila je Bracu Šećerovog na početak, na iskonski izazov predaka.
- Takvi smo mi Pengačevi, a nisu drukčiji ni Šimkovi, svi su Šećerovi poruganije to i po tome se znamo u Krsturu, tak’i su i Kurcini (Jegdići), pa i Prdini, svi su i salašari i vredni paori, al’ i učeni na velikim školama. Mi Pengači smo i dugovečni, deda Uroš je poživio 92, baba Branko 84, a ako je po tome i meni je ostalo još mlogo da radim i stvaram, da i moja deca imaju od babe k’o što je i meni i bratu ostanulo.

Uređene štale, junice k’o u hotelu visoke kategorije uživaju dok ih hrane, pa valjda zato i daju tol’ko mleka. Priko puta u nekadašnjoj Zem. zadruzi su isto Bracine krave, a i Zadruga čeka da se vrati onome čija je bila pre 60 godina, Šećerovim.
- Ulažemo i korak po korak formira se jedna prava evropska farma Šećerovih. To su namere i ciljevi zbog kojih smo ostavili gradsku vrevu i okrenuli se izazovima poljoprivrede, al’ u novovremenim uslovima kakvi i treba da su na početku 21 veka - divani i šeta Braca dok u naručju njegov najmlađi naslednik Luka pomno sluša. Luka se u Krsturu igra sa komšijskom decom, svoje prve reči sriče i na srpskom i na mađarskom jeziku, a dabome, k’o i njegov baba, mora se znati i nemački i engleski, bez obzira da li si na salašu il’ u velikoj varoši. Izazov vremena to traži, a Braci Šećerovu o tome ne treba divaniti. Braca zna i kako i kada na salašu, farmi koja je kao one u Holandiji ili Nemačkoj, i u kući koja čuva uspomene na pretke Šećerovih - Pengačevih.

Kad smo krenuli sa salaša put nam preseče jelen, pravi. U trku je odjezdio u bogatstvo i mir banatske ravnice.
- A, šta misliš kako će tek biti kad sneg padne. Raj nebeski, lepota banatska, a vol’o bi kad bi sonicama mog’o sve do Segedina. Ko zna, možda će i moći, ovim prekim putem pored Đale - onako obešenjački će Braca, laloški širokog osmeha prepunog dobročinstva , al’ i bećarluka.

Dnevnik | Jovan Tanurdžić