Vojvođanski Tvin Piks | Novinar: Srđan Janjušević | Fotoreporter: Vladimir Jovanović | Građanski List

Na putu prema severnoj ivici Vojvodine zaustavljamo se na verovatno najmanjoj benzinskoj stanici na svetu, STR "Mons". Pre nego što smo izašli iz auta, ljudska gromada izlazi pred nas.

– Dobar dan – reče čovek ljubazno i srdačno.

– Dobar dan, mi bismo pazarili nešto, neke čokoladice...

– Nema ti ovde čokoladica, prijatelju, nema ti ovde ničega – kaže – seljačka posla. Osim mašinskog ulja i dizela, imaju dva-tri velika jelen piva i nekoliko limenki koka-kole. Nego, kud ste krenuli? – pita nasmejana ljudeskara hercegovačkim akcentom.

– Idemo do Banatskog Aranđelova, pravimo reportažu za novine...

– Pa, gde ste pošli? Tamo nema ničega, tamo, bre, nestaju ljudi – kaže nam Miljan Bumbić iz Mostara. Miljan je jedini zaposleni na ovoj pumpi, kaže da je Banatsko Aranđelovo pred izumiranjem. Matorci su gotovi, a ono malo omladine što je ostalo baš i nema perspektivu.

– Evo, pre nekoliko dana davali su pomen momku od 26 godina, overdoz u selu od 1.700 ljudi... Katastrofa. Ja živim u Srpskom Krsturu, ali imam faks, menadžment. Planiram za Novi Sad...

Leševi u đubrištu

Još letos, 5. juna, kao da je u zemlju propala sedamdesetdvogodišnja Katarina Uverić. Nekoliko meseci kasnije, tačnije 9. novembra, bez traga i glasa takođe nestaje i šezdesetsedmogodišnji Imre Kovač. Iako Banatsko Aranđelovo ima jedva 1.700 stanovnika, koncentrisanih u mrežu od desetak šorova, bilo je krajnje neobično da u sredini gde svako zna svakog neko ipak nestane.

Dolazimo u centar sela. Ulice su asfaltirane, ali blato je svuda. Hladan severac nemilosrdno gospodari Potisjem i Pomorišjem. Prizor je takav da bi i ludi Diogen ostao u buretu i batalio sveću, hladno je i na ulicama nema nikoga, mada je podne već tu. Retki prolaznici urotljivo su gledali čoveka s fotoaparatom. Pokušaji započinjanja nekog razgovora u startu su osuđeni na neuspeh. "Ne znam, ja sam izbeglica, nemojte mene"... Ostavljajući za sobom u vazduhu maksimu "gledam svoja posla, što i tebi preporučujem", hitro bi nestajali iza prvog ćoška, verovatno očekujući pitanja o akciji specijalaca od 23. oktobra, kad su uhapsili njihovog suseda Đuru Momirova Dželepca nakon što su iza kuće u kojoj je živeo u đubrištu pronašli dva leša u stanju raspadanja. Dvoje ljudi kao da su u zemlju propali, ipak:

– Ona njegova ga je cinkarila. Savest joj nije izdržala. U đubretu leš nestane za manje od godinu dana. Ih, koliko ih je tako otišlo – reče nam neka Tvin Piks baba, vidno deformisanog skeleta, doduše, bez cepanice u naručju. Nakon što je izgovorila monolog, nestade kao da je nikad nije ni bilo.

Groblje u centru

U glavnoj ulici u selu, Partizanskoj, nalazi se, praktično, sve. Mesna zajednica zgradu deli s policijom, onako vrata u vrata.

– Stvarno ste odabrali pogrešno vreme za posetu – kaže nam službenica – ovde sada ima samo blata. Trebalo je da dođete u proleće, kad je zeleno, onda je mnogo lepše. Imamo školu koju dograđujemo, imamo i dve crkve... Sada vam se ne isplati da bilo šta radite, ovde je sezona gotova, ima šta da se vidi i u Majdanu. Pogrešili ste vreme... Imamo i dve crkve, pa da popričate sa sveštenikom... Postoji divno uređen spomen-park... – priča nam žena referent, koja se zove tako i tako, jer nas je pri odlasku upozorila na to da, s obzirom na to da je ona državni službenik, ime ne bismo smeli da joj stavljamo u novine...

Nastavljamo Partizanskom ulicom, hodamo polako kako bi nam što duže trajala.

Verovatno jedina kafana u selu jeste bife Lovačka zadruga "Fazan". Nalazi se preko puta groblja, kao i mesna zajednica, s tim da je groblje na strani osnovne škole. Groblje zauzima dominantan položaj u odnosu na ostatak sela, od svih objekata verovatno i najveću površinu. Kako u Banatskom Aranđelovu postoje dve crkve, tako postoje i dva groblja, pravoslavno i katoličko. Prvo je znatno veće i nalazi se na brežuljku, što ga čini interesantnijim.

Daće kod "Fazana"

Kafana je prostrana, ali je i prljava i zagušljiva. Pored toga što služi za svakodnevno namirivanje potreba zavisnika, kako osoblje kaže, tu se prave i daće. Inventar je pohaban, a piće je jeftino. Atmosferom dominira, zgusnuta hladnoćom, aroma isparenja mešavine svih sinoć naručenih alkohola, njihovih konzumenata. Tri osobe sede za jednim stolom. Ostavljaju utisak da piju mnogo. Zovu nas da sednemo bliže peći. U ćošku kolor televizor s crnobelom slikom. Gleda se Pink, "Ćao, Darvine" beogradskih ružičastih "Flamingosa".

Jedan od prijatelja za susednim stolom je Dragan Šušlik, poznat kao kum Mujo. Kako sam za sebe voli da kaže, Mujo je čovek koji previše pije. Osim alkohola, Mujo voli i biciklizam, naročito ako je pijan. Drugim rečima, obožava ga. Kako bi svog prijatelja zaštitili u saobraćaju, već duže vreme mu obećavaju mačje oko ne bi li njegova noćna krivudanja bila uočljivija.

– Uvek se na biciklu mogu dovesti do kuće – kaže Mujo i nastavlja. – Ali, 2000. i godinu dana ranije bilo je strašno. Policija me je deset puta zaustavljala i deset puta pisala prijavu za vožnju bicikla pod alkoholom. Pa, kakav je to način?! Uskoro ni pešaci neće moći da hodaju. Kaže policajac: "Daj dve 'iljade odma'", a ja kažem: "Odakle?".

– A nisi otišao da obiđeš kuma dok je bio tu u Zrenjaninu – prekide ga kuma. Kako ćeš ga videti sad kad je u Beogradu – ispijajući treću čašu duplog pelinkovca reče Živka.

Živka u "Fazanu" radi kao konobarica. U dvorištu njene kuće, zakopana u stajskom đubrivu, specijalci su pronašli iskasapljena tela staraca.

– Taj čovek je živeo sa mnom, a ja ništa neobično nisam primetila. Za sve nas on je bio dobar. On sve to poriče, a već je i bio u Mitrovici 18 godina i dva meseca. Vidim u novinama da je sada u Beogradu na ispitivanju, da li mu je to u krvi?...

– Ako ste već došli da pravite reportažu – prekide je Mali – idite do Majdana, tamo su arheolozi.

Vekovna naseljenost

Od Banatskog Aranđelova do Majdana su tri kilometra. Selo se sastoji od dve-tri ulice u kojima ima dosta napuštenih i urušenih kuća. Od Mađarske nas deli samo još Đala. U Majdanu skoro stopostotno mađarska populacija. Međutim, u ulici Maršala Tita 55 dočekuje nas iskren južnjački osmeh. Još pre dvadeset godina, da bi obrađivao zemlju, iz Makedonije se doselio Dragan Mladenovski.

– Tražimo arheologe, kako da dođemo do njih?

– E pa, našli ste ih, samo što ih sada nema – odgovara čovek kombinacijom mađarskog i makedonskog akcenta – bili su tu do pre nekoliko dana, ali za ovu godinu iskopavanja su gotova. Oni borave u ovoj kući pored. Tu radi subotički muzej, ako vas nešto interesuje, možemo zvati našu Snežanu. Već sledećeg trenutka vraća se s telefonskim imenikom u ruci.

Za postojanje dokaza o vekovnoj naseljenosti ovog kraja lokalni seljaci su sigurno znali tokom celog 20. veka. Obrađujući svoje njive, naročito prilikom dubokog oranja, često su nailazili na ostatke predmeta i cigle. Na njivamu su pronalazili lobanje, te kosti stanovnika ove tačke. Postoji ozbiljna arheološka i istorijska građa koja svedoči o kontinuiranoj egzistenciji od devetog do 15. veka.

– Pronalazak dveju velikih reljefnih opeka s predstavama lavova zaintersovao je domaću naučnu javnost. Ustanovljeno je da artefakti pripadaju periodu rane romanike – priča nam Snežana Grčki, kustos novokneževačkog muzeja u nastanku. Uskoro lokalitet biva zaštićen kao spomenik od izuzetne vrednosti, a 1996. godine počinje arheološka sanacija lokaliteta.

Majdansko manastirište

Snežana Grčki bila je tu od početka i priča:

– Radovi su imali dva cilja istih prioriteta. Na lokalitetu u Majdanu bavili smo se istraživanjem, ali i zaštitom pronađenih stvari i objekata od daljeg propadanja.

A pronađeno je zaista mnogo. Skidanjem slojeva lesne grede, na dubinama od 40 centimetara do 1,7 metara i na površini od preko 1.000 metara kvadratnih, otkiveno je više verskih objekata, tako da je lokalitet dobio i nezvanični naziv Majdansko manastirište. Već prvo sondažno istraživanje pokazalo je izuzetne rezultate. Otkriveni su kompletni temelji triju crkava i jednog manastira. Sve crkve orijentisane su u smeru istok–zapad. Po legendi, u pitanju je manastir svetog Đorđa iz 1030. godine u kojem su živeli grčki monasi, što bi govorilo o predšizmatskom hrišćanstvu istočne varijante, međutim, za to još uvek ne postoje istorijski izvori.

– Još uvek nema dokaza da je to manastir istočne orijentacije, ali zasad ni kolege u Mađarskoj u saradnji s Vatikanom nisu uspele da pronađu pisani trag o ovom manastiru. Osim manastira, pronađeni su i temelji triju crkava. Verski objekat neverovatnih dimenzija je romanička crkva, a osim nje, tu je i mala gotska crkva, kao i crkva čiji su temelji originalno napravljeni od blata.

Ovde se, u stvari, nalazila nekropola belobrdske kulture, najsiromašnijeg sloja ugarskog društva. U netaknutom stanju pronašli smo 380 grobova, ali i 1.000 dislociranih. Za stanovnike tog doba očigledno je bilo vrlo važno da svoje mrtve sahranjuju baš ovde. To pokazuju ti dislocirani grobovi. Kosti bi se slagale uz ivicu već iskorišćene rake, tako da se pravilo mesto za novog pokojnika. Na netaknutim grobovima očuvani su kompletni skeleti, a antropološka istraživanja su pokazala da su u pitanju ostaci svih mogućih antropoloških tipova (Srbi, Mađari, Avari, Mongoli, Tatari...). Na skeletima je pronalažen nakit, međutim, novčići koji su ritualno stavljani, ili u šaku ili u usta, neke od pokojnika lociraju u period Solomona i Bele II.

U povratku ponovo stajemo na pumpu, iako znamo da tamo nećemo zateći ništa i nikog do Miljana.

– Kako je bilo? Ajmo na piće ako se niste smorili.

– Matori, drugi put, sada stvarno žurimo – ispričavamo se.