Ljudi iz Krstura

... malo nešto iz Banatskog Aranđelova

20. januar 2008. god - SVETI JOVAN I 71 – GODIŠNJICA BRAKA

Naše selo je neobično i zanimljivo po mnogo čemu pa tako i po ulicama koje osim pravog imena dobiju još i neki nadimak.
Tako kod nas postoji ul. Vuka Karadžića zvana SOKAČIĆ a u kući pod rb. 31. živi bračni par Jajagin. Ništa neobično, rekli bi, no ovaj bračni par, 20. Januara, slavi svoju krsnu slavu Sv.Jovana a ujedno i 71 – vu godišnjicu braka. Ovako dug staž u jednoj bračnoj zajednici se u našem selu još ne pamti te je ovo jedinstvena prilika i da se zabeleži.

JAJAGIN VELEMIR - deda Velko rođ. 09.11. 1916. i njegova simpatična baka Nera - JAJAGIN NERANDŽA rođ. 30.08. 1920. su nam satima pričali, vedra lica i puni uspomena koje su same navirale.
« E dete, naše bilo je svašta , ali eto dočekasmo i to, nije nam lako ali život je čudo a Bog nam je još dao dana »
Oboje su potekli iz zemljoradničke porodice i život ih nije mazio. Celodnevni rad na njivama im nije remetio želju za druženje, te su neradnim danima odlazili na « ROGALJ « / od Gombošovog do Šošinog ćoška / na igranku. Igranke su trajale od 13 sati pa dok se ne smrkne, i kući. E tako se desilo i sa našom bakom i dekom oni su 20 Januara 1937. godine rešili da sa roglja odu deda Velkovoj kući i započnu zajednički život. Usput su svratili i u kafanu kod Šandora Cuce da pokupe svirca pa da obave « rakiju « i svetac zajedno a sutra na rad.
Baka Nera je bila šesti član u porodici gde je vladala sloga i mir. Venčanje se obavilo odma u proleće, ko što red nalaže, u crkvi gde ih je venčao Pop Marko, a i u Opštini kod matičara Moce Jančića. Svadba je bila skromna ali ništa bez GAJDAŠA. Sledeće godine – 1938 im se rodila prva ćerka Milica a 1941 baš u ratno vreme i druga, Živka.
Za vreme rata baš u njihovoj kući je bila smeštena Ruska kuhinja, te su svi ukućani bili preseljeni kod Nate Mocić radi bezbednosti. Deda Velko je ostao, da bi pod slamom u rovu čuvao kućni prag. Posle 12 godina provedenih u porodičnoj kući rešili su da se odvoje, te im je poklonjena kuća od deda Velkovog strica.Kuća je bila bez nameštaja pa raspored za spavanje baš nije bio sjajan,deca na krevet a odrasli na daske. Posleratno teško vreme pamte po tačkicama za sve životne namirnice ali i to se sve prebrodilo.Baka pamti i lepe dane kada je šezdesetih godina putovala u šoping ture za Italiju, Mađarsku, Rumuniju.
Bilo je i lepih i tužnih trenutaka, pogotovo kada su pre 11 godina ostali bez svoje starije ćerke Milice. « Šta da radimo, kad je Bog tako hteo. Ostaje nam da uživamo u unučadima, imamo ih četvoro i praunučadima kojih imamo šestoro to je naše najveće blago « kaže baka Nera.

Deda Velko je najstariji stanovnik našeg sela, od muških, i tek od skoro, više ne posećuje čitaonicu, ali u letnjem periodu voli da posedi na sokak, « da čujem šta ima novo u selo « veli deda Velko.
« Danas nismo mnogo zanimljivi, nikom teška je starost, Živka nam je tu i sve nas sluša, ali svake godine na slavi na Sv.Jovana je kuća puna, a i naše srce «.!

Tekst i slike OBRENKA BRZAK