Ljudi iz Krstura

... malo nešto iz Filića

Grunt u Filiću kakav su Husići oduvek želeli

U selo Filić se ulazi Školskom ulicom, a već odavno selo nema školu. Nekadašnja školska zgrada je oronula. Prepolovio ju je zub vremena, pa u ostatku škole Valerija Bajić drži prodavnicu “Jelena”. Zahvaljujući trgovkinji ostatak starog zdanja je dobio novi krovni pokrivač. Tamo gde se s pogledom na pašnjak, hipodrom i kamare slame, Školska ulica lomi prema centru mesta koje ima oko 220 žitelja, već dve decenije žive Hamdija i Petra Husić. Pred kućom su iščekivali da po njih dođe sin iz Novog Kneževca.
Hamdija priča da je na sever Banata došao od Jajca u maju 1964. godine, na obližnje imanje Veliki salaš nekada moćnog a posle propalog PIK “Spasoje Stejić”. Tamo je radio četrdeset godina i dočekao penziju.

- Radio sam sve poslove koji postoje u poljoprivredi, od košenja i nošenja deteline, sejanja i kopanja, pa do teranja traktora za kombajnom u vreme žetve. Na majuru Veliki salaš sam se 1965. i srećno oženio Petrom Nikolić od Teslića - saznajemo od Hamdije.
I Petra je u poljoprivredi radila sezonski, ali se posle posvetila odgajanju troje dece. Svi su stasali i sada žive u obližnjem Novom Kneževcu. Starija ćerka i zet su uhlebljenje našli u “Alevi”, mlađa je na Medicini rada u Domu zdravlju, sin je kupio stan u Novom Kneževcu i radi gde stigne, nema stalni posao.

- Filić je malo siromašno mesto, ali ko hoće da radi može skromno da živi. Jeste da cene ne miruju, ali to se sve može pretrpeti, mnogo lakše na selu nego u gradu. U penziji sam deset godina i uz penziju radim pomalo. Imamo tri jutra zemlje, traktor i prikolicu, držao sam konje i krave, sada tovimo bikove. Momentalno je u štali jedan, a neki dan sam jednog bika prodao. Sejem jutro kukurza, jutro žita i jutro deteline, a sve što rodi ode preko stoke, jer je najisplativije - uverava Hamdija.

Ove jeseni je u Filiću dosta toga krenulo. Na ulazu u selo, koje je okruženo pašnjakom, gradi se dečije igralište, valov za napajanje goveda i stočna vaga, izgrađeno je i nešto trotoara. Odavno toliko posla u jednom mesecu nije započeto. Kao retko u kom selu u okolini, u Filiću se prave deca, pa je bilo nužno da se napravi igralište, a kako se na ispašu od ranog proleća do kasne jeseni isteruje 220 krava i novi valov je preko potreban, stočna vaga takođe. Otkupnu stanicu ima “Subotička mlekara”, otkupljuju mleko i Mokrinčani. Dnevno bude hiljadu, pa i dve hiljade litara mleka, sve zavisi kakva je ispaša, a ima mušterije i sir koji se pravi po kućama.

- Prvi sam do gradilišta pa malo pripazim, jer ima tu građevinskog materijala, da se neko ne prevari pa nešto odnese. Opština Novi Kneževac je dala materijal, a mi plaćamo majstore - saznajemo od Hamdije.
On veli da se za više od četiri decenije dosta dobro privikao na banatsku ravnicu, ali da ima dosta toga na šta se neće i ne može nikada naviknuti.
- Najteža mi je voda, jer ne mogu da zaboravim izvorsku iz zavičaja, a i vazduh je drugačiji nego onaj planinski u Bosni. Tamo je ipak život teži, naročito posle ovog poslednjeg rata i deoba koje su nas sve pogodile. Srećom, niko mi od najbližih nije poginuo u ratu i svi su ostali u Jajcu - priča Hamdija.

U iščekivanju prevoza pridružuje nam se Hamdijina žena Petra. Ona je sa roditeljima na Veliki salaš prispela 1961. kada joj je bilo 14 godina. Roditelji su pomrli, brat živi u Banatskom Aranđelovu, sestra u Kikindi.
- Navikli smo u Filiću, naučila sam i mađarski, sa svim komšijama se dobro slažemo - veli Petra. - Stvarno smo na lepom mestu kakvo se pod stare dane samo poželeti može. Dok su deca bila sa nama, dok nisu otišla u Novi Kneževac, držali smo više stoke.
- Ne bih dao ovaj grunt ni za šta u okolini. Ovakvo mesto smo dugo godina priželjkivali. Tražio sam ga i izabrao još dok smo živeli na Velikom salašu. Dobar kolega je tu živeo i kada je bilo na prodaju nisam se dvoumio. Kuća je bila stara, ali odmah smo pravili novu. Tu ćemo večno ostati, jer zadovoljni smo mirnim životom u našem malom mestu - ponosno dodaje Hamdija.

On neguje i pazi na ulici bagrenje, jer voli što je kuća okružena drvećem. Niko ni granu ne sme da otkine, mada su čobani dolazili i tražili da kupe i poseku stabla, jer su ošacovali da bi bagremovina dobro poslužila za pravljenje šupe.
Kod bivše škole, sada prodavnice “Jelena”, Školskom ulicom se nailazi na najduži filićki sokak Petefi Šandora, gde se isprečio valov. Vidljivo je da odavno nije u upotrebi, a lovci na povrtaku iz uspešnog lova na fazane zastali zbog “rogatog” okrepljenja i neizbežnih lovačkih i seoskih dogodovština. U družini je osam lovaca, polovina iz sela, a polovina iz Novog Kneževca, poput Time Puntika, kome su ovde koreni i koji pored posla u “Alevi” u ataru Filića obrađuje 14 jutara zemlje.

Kajmak ide mlekarama

Mlađani lovac i poljoprivrednik Igor Arsenov je rodom iz Banatskog Aranđelova, ali se preselio u Filić. Drži petnaestak muzara, u tovu je isto toliko bikova, ali nije zadovoljan. Pitamo ga šta ne valja, cena mleka ili bikova? “Ne valja ni jedno ni drugo. Moglo bi biti mnogo bolje za nas proizvođače. Mlekare diktiraju cenu mleka pa ubiraju kajmak, a kod otkupa bikova najbolje prolaze nakupci”, odgovara Igor.

Razvija se priča pred prodavnicom, a oko Željka Šarića, Milodraga Čančara, Imrea Nađa i ostalih obigravaju veseli seoski pulini. Družina je pozirala na sredini uskog druma, uz želju da se u pozadini obavezno vidi zvonik, koji je postavljen na placu gde je pre deceniju osvećen temelj pravoslavne crkve Svetog Vasilija Ostroškog. Temelj je davno osveštan, a kada će se hram podići ne zna se. Svojevremeno meštani nisu dozvolili da se školsko zvono odnese iz sela, nego je napravljena zvonara, pa se zvono oglašava kada umiru i pravoslavci i rimokatolici.

- Malo više se bavimo stočarstvom i uglavnom svi životarimo - kaže Imre Nađ.
Selo je malo ali bolje upućeni uveravaju da ovdašnji domaćini drže preko 500 grla krupne stoke, a najviše, oko stotinu, ima je u stajama četvoro braće iz familije Vidaković.
Kad bi svugde bilo dece koliko u Filiću, ne bi sela bolovala od bele kuge. Željko Šarić, jedan od seoskih neženja žali se da u selu baš nema devojaka, nema zabave, pa se zbog provoda ide u Novi Kneževac.
- Selo je malo pa nam je sve na jednom mestu, i prodavnica i autobuska stanica. Pored zaposlenja u novokneževačkoj “Lepenci” bavim se poljoprivredom. Samo je nekoliko meštana zaposleno u Novom Kneževcu, svi ostali žive od poljoprivrede - kaže Šarić.

Kraj Filića se nalazi hipodrom, gde novokneževački konjari jednom, dvaput ili kao ove sezone nijednom, priređuju kasačke trke. Ergela najpoznatijih ovdašnjih konjara Borivoja i Svetozara Kneževića je na početku Školske ulice, u čijem produžetku davno izgrađen trotoar preseca pašnjak sve do asfaltnog puta Novi Kneževac - Banatsko Aranđelovo.
Najpoznatije grlo iz filićkog odgoja je šestogodišnji ždrebac Mir. Sticajem okolnosti propustio je da trči nacionalni kasački debri, ali ima 17 pobeda u Beogradu, Somboru, Srbobranu, Subotici i drugim domaćim hipodromima i među najboljim je grlima domaćeg odgoja u Srbiji. Majci ovog ždrebca, kobili Malnaš, već su 23 godine, a domaćin Svetozar, ili kako ga svi lalinski jednostavnije i kraće zovu Zare, pored toga što je ljubitelj konja i seoske idile, ustvari je moreplovac usidren na severu Banata. Pokazao je konje vrane, dva ponija, jedno mače i sve što se uobičajeno može videti u seosko-salašarskom dvorištu, ali i prepariranog aligatora, ukrašenu slonovsku kljovu i druge suvenire koje je u Filić doneo na povratku s putešestvija.

Milorad Mitrović