Ljudi iz Krstura

... malo nešto iz Sanada

ZIMA 2008 - U Sanadu je sve podnošljivo osim - besparice!

RAZGOVORI NA SOKAKU

Na sredokraći između Novog Kneževca i Čoke, pred kućom na sokaku kojim obodom Sanada prolazi regionalni put, Sava Bogdanov je u četvrtak rano posle podne po zubatom suncu iščekivao da po njega dođe zet Đalinac, za koga je udata ćerka Stankica: treba da ide kod njih da pomogne za svinjokolj. Druga ćerka Cveta nije daleko tražila priliku, udala se u Sanadu, u Lukiće što se bave bikovima. Zet iz Đale je vozač autobusa.

- Januar je u znaku disnotora i slava, pa i nije tako loše, mada, sve u svemu životarimo. Nije još gotovo. Čekamo Srpsku novu godinu, pa onda Sveti Jovan i Sveti Sava, a imamo još i svinja da koljemo. Čim se šunke i kobasice nadime, nema zime, izguraćemo nekako do proleća. Zimi je najsigurnije u kujni uz peć, a kada otopli, iznova ćemo se predveče okupljati na klupi pred kućom, da razmatramo situaciju. Obično o svemu i svačemu divanimo, a u društvu su redovne komšije Svetozar Debeljački i poštar Bora Malešev. Kraj puta smo i uvek neko naiđe i ima šta u prolazu da pita - priča Sava i pogleduje zeta šofera iz Đale.

Preko puta od njegove kuće je AD „Sanad“, bivša Zadruga, potom istoimeno Društveno poljoprivredno preduzeće, koje je u privatizaciji dobilo gazdu. Priča Sava da je tu radio 31 godinu, ali da je postao tehnološki višak i već šestu godinu je na birou, uz plaćenu naknadu od 12 hiljada dinara čeka penziju.

- Živimo, kako živimo - konstatuje naš slučajni sagovornik Sava. - Do penzije mi treba još dve godine. Nas devetorica traktorista i mehaničara otišlo je na biro kao višak u isto vreme, a u srećnija vremena u firmi je bilo i 17 traktorista, sada jedva da su ostala trojica-četvorica. Imam tri jutra zemlje, držimo i jednu krmaču, da imamo da je hranimo i obezbedi prasad. Protekla godina je podbacila. Uložili smo, a zbog suše ništa nismo uzbrali. Pao je dobar sneg, zemlja je bar dobila zimsku vlagu, pa se nadamo ova će biti bolja, ako nešto opet ne krene naopako. I proletos je bilo padavina, pa posle zasušilo i ništa od roda. NJiva je lutrija pod vedrim nebom.
Seća se Sava da, kad je bio klinja, snega je znalo da napada i preko pojasa, u saonice su prezani konji.

- Već odavno sneg nije kao što je nekad bio, nestalo i konja i saonica. Lipicanerima se još jedino diči Miloš Milanov, zadržao je i saonice i fijaker, a nama koji znamo kako je nekad bilo godi kada umesto brujanja motora čujemo drumom topot kopita - nostalgično će Sava.

Sanad ima oko 1.200 žitelja i približno 450 domaćinstava, a predsednik Saveta Mesne zajednice Milorad Malešev predočava da se broj žitelja stalno smanjuje. Za šest decenija kada je bilo oko 2.000 duša, nestala je trećina. Malešev kaže da, da zbog nevolje nije došlo nešto izbegličkih familija, stanje bi bilo još poraznije, bilo bi prazno i oronulo mnogo više kuća. Kada se zaređa i konkretno „snima“ stanje od kuće do kuće, u 70 odsto domaćinstava nema naslednika, koji bi ostali na selu, a sa strane niko se ne odlučuje da tek tako dođe na selo, iako je Sanad na lepom mestu, s jedne strane ga preseca regionalni put, s druge je blizu Tisa.

- Preko zime mi koji imamo malo stoke imamo šta da radimo, a ostali besposleni zimuju. Zbog svega šta nas je u poslednje vreme zadesilo, seljaci nisu prvi ljudi u selu, mada bi to bilo sasvim normalno očekivati. Poljoprivrednicima je sve teže, pa svi koji mogu još uvek beže iz sela u varoši. Ne treba se začuditi ako se sela za petnaest ili dvadeset godina budu pretvarala u salaše, jer mladi su otišli i dalje odlaze prema Novom Sadu, Subotici i drugim varošima, tako da je selo sve starije. I kafane su nam ostale puste, jedino radi bife „Đole“, a i tamo ljudi retko zalaze. Nekada je bilo četiri-pet kafana, sada nema ni kafana ni novaca, a i ono malo ljudi što svraća kod „Đoleta“ dođe da prekrati vreme i muke svakodnevne. Najveći problem je besparica, seljaci nemaju para, sve ostalo je nekako podnošljivo. I problemi bi se lakše rešavali da je više para - kaže Malešev.

Milorad i supruga mu Nada drže u tovu četrdesetak bikova, tu je i pet muzara, a tovljenika desetak, tek da se nađe. Za potrebe stočnog fonda koji drže, Maleševi obezbeđuju hranu obrađujući stotinu jutara oranice, od kojih je polovina u njihovom vlasništvu, a polovina uzeta u zakup. Da bi se stvorio dinar, mora dosta da se ulaže i radi. Nada pet krava muze ručno, mleko isporučuje mlekari u Suboticu, nezadovoljna je cenom i državnom premijom, ali i za porodicu Malešev i za druge proizvođače iz sela koji mleko isporučuju privatnim mlekarama iz Čoke i Mokrina, dinar od mleka je najredovniji prihod. Kravi 365 dana u godini treba reći „dobro jutro“ i „laku noć“, tu nema pardona. Sa izuzetkom nekolicine, većinom su u selu sitni proizvođači, a pošto je isplata za mleko svakih 15 dana, prihod od mleka drži kućne budžete.

- Koliko u svemu ima računice, ne smemo ni da stavimo na olovku, jer ako počnemo računati bojim se, odustaćemo, a ako odustanemo onda smo propali - pesimistički veli Malešev. - Na žalost, ili na sreću, utovljene bikove otkupljuju nakupci iz Novog Pazara. Klanice nas ucenjuju i smanjuju otkupnu cenu žive vage za iznos državne stimulacije, pa ne možeš doći na red dva ili tri meseca, a Novopazarci dođu, daju keš pare i svi smo onda nekako mirni. Sanad je dosta jak u govedarstvu, ima nas desetak većih stočara i bikove uglavnom prodajemo nakupcima.

Nada je odrasla u Sanadu, tu se iz ljubavi i udala za Milorada, pa vodi domaćinstvo u kome posla ima na pretek, od jutra do sutra. Deca su im već otišla u varoši. Starija kći Zorica studira u Kikindi na Visokoj školi za vaspitače, a sin Branimir je započeo studije na opštem smeru na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.

- Kada malo bolje razmislimo i bolje je da se ne vrate, jer u selu nema ništa - otvoreno će Milorad. - Meni je moj otac pričao da će biti bolje, a i mom ocu su njegovi pričali da će biti bolje, pa ja neću mojima da pričam da će im biti bolje. Kako izgleda, bolje biti neće. Ko je iole pametan, digao je ruke od sela. Odrastao sam u selu i volim ovo što radimo, ali ako i sin sve to zavoli pa treba da se pati celog života, ne bih preporučivao. Da bi nešto stvorio, treba raditi 24 sata dnevno i jedvaa preživljavati, a kada pogledam kako se živi u gradu, svaki komentar je suvišan. Ne znam kako, ali čini mi se da u gradu ljudi lakše dolaze do para. Odemo i mi povremeno do marketa u gradu, pa se sve stiskamo i gledamo šta u tim retkim prilikama da pazarimo i stavimo u korpu, a gledam kako oni iz grada guraju u korpe tako da se sve presipa.

Malešev uverava da dok je selo imalo Zadrugu, selo je mnogo bolje živelo. Kada je pretvorena u akcionarsko društvo, pa firma prodajom dobila gazdu, od obećanih „kula i gradova“ i da neće biti otpuštanja radnika, ništa se nije ostvarilo. Od preko 70 radnika koji su radili u jedinoj seoskoj firmi, ostalo je samo petnaestak. Ne može se reći, kažu u selu, da firma ne radi, nego vele da gazda radi za sebe i gleda svoja posla, a selo od toga baš i nema neke koristi, a ovdašnji seljaci mahom su prepušteni sami sebi.

Mesna zajednica je iz sopstvene kase finansirala projekat, a zahvaljujući parama iz Nacionalnog investicionog plana radi se kompletna rekonstrukcija seoskog vodovoda. Pola posla je urađeno, ulice su razrovane, pa čim sneg okopni meštani čekaju da se završi i ostatak posla. Investicija je vredna 13,5 miliona dinara. Dosta dobro su urađeni i putevi, obnovljena je i školska zgrada, koja je dobila centralno grejanje i novu stolariju, a za izgradnju kanalizacije gotovi projekti čekaju pare iz NIP-a i Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine. Ako bi se samo čekalo na lokalnu kasu, nikada se ne bi izgradilo najneophodnije, jer od samodoprinosa jedva da se godišnje prikupi milion dinara.

Milorad Mitrović