Ljudi iz Krstura

... malo nešto iz Banatskog Aranđelova

RAZGOVORI NA SOKAKU - Rasađivanje kamena u ravnici

Iz Banatskog Aranđelova se Miloš Teofanov prema Novom Sadu otisnuo zbog školovanja, sada već daleke 1960. godine, potom diplomirao na Višoj školu za spoljnu trgovinu u Beogradu, ostao u vojvođanskoj prestonici zbog posla u „Agrovojvodini“, potom se posvetio privatnom biznisu, ali za razliku od mnogih koji su otišli i retko se sete i navrate u zavičaj, Teofanov već 48 godina svaki vikend provodi na rodnoj grudi.

Niko od njega revnosnije ne dolazi u zavičaj, što objašnjava nekim neobjašnjivim nagonom i potrebom da se u rodno selo iz vikenda u vikend vraća, pa se čak ponovo i prijavio na staroj adresi. Sporadične povratke u zavičaj, kojih ima u Sigetu i Podlokanju, Miloš doživljava kao početak oporavka ovog kraja.

Mladi su decenijama bežali sa sela i retki su primeri da se i u poznijim godinama odreknu gradskog asfalta i vrate u zavičaj. Teofanov je otišao i korak dalje, jer je zavičaju uzvratio otvaranjem pogona svoje firme i zaposlio nekoliko meštana.

- Posao kojim se bavim je deficitaran u ovom kraju. Novokneževačka opština nema ni jednog kamenoresca, a kamenorezački posao nije samo „grobarija“, nego i izrada i obrada kamena za fasade, stepeništa, podove, elemente za kuhinje i drugi poslovi - predočava Teofanov.

Pripoveda da je pogon u Banatskom Aranđelovu otvorio pre dve godine, s željom da zaposli mlađe ljude, da ostanu ovde i da ih nauči kamenorezačkom zanatu, jer i nemaju gde da ga nauče, a da „rasađivanje“ kamena i u ravnici nije loš posao.

I kada je počinjao biznis u Novom Sadu u obradi kamena za enterijere, latio se pionirskog posla u Vojvodini, jer 99 odsto kamenorezaca je radilo grobariju. Enterijeri su bili prepušteni majstorima sa Brača, Pazina, Aranđelovca, Prilepa i drugima koji imali tradiciju u tom poslu.

- Pošto smo prvi počeli da radimo enterijere od kamena, morao sam da obučavam majstore. Delom su to ljudi i samouki, trebalo je dosta vremena, bilo je dosta troškova zbog lomljenja alata i kamena - priseća se Miloš, da nije baš išlo sve po loju.

Kasnije, još nekoliko firmi koje se sada bave enterijerima od kamena poteklo je iz njegovog pogona. U centrali „AMT-Uniagenta“ u Fotogu radi 33 i u pogonu u Banatskom Aranđelovu devetoro ljudi, što je u ravnici ozbiljan broj zaposlenih za kamenorezačku branšu. Majstori njegove firme isklesali su u kamenu spomenik čuvenom taburašu Janiki Balažu u Novom Sadu.

Sve je tužnija slika severnobanatskih sela pa tako i Banatskog Aranđelova, a zbog ostarelog stanovništva posla ima više za kamenoresce nego za druge majstore. Miloš Teofanov ne želi mnogo da se osvrće unazad, nego polazi od realnih činjica i potrebe da se propadanje sela zaustavi, da se pokrene energija koja je sada pritajena ili je usmerena u drugom smeru.

- LJudi se bave sami sobom i najčešće nisu u stanju da „dobace“ dalje od ovog svog prostora, pa sam rekao sebi da neću samo da pričam, nego da pokažem da u Banatskom Aranđelovu mogu uspešno da radim ono što radim u Novom Sadu - priča Teofanov. - Isto tako je sigurno da u mestu posla ima i može da radi dobar vulkanizer, koji će malo i prati kola, biti mehaničar i popravljati automobile i traktore, a evidentno je da selo nema ni drugih zanatlija koji su neophodni. Većina ljudi nije mrdnula dalje od Novog Kneževca, Kanjiže ili eventualno Kikinde, a ako odu u Suboticu, onda je to zbog pazara na buvljaku.

Zbog onog što je uradio u Banatskom Artanđelovu Miloš je zadovoljan, jer je pogon osposobio u oronuloj radionici propale Zemljoradničke zadruge koju je kupio, doterao i osposobio za obradu kamena, isti kao u Futogu, samo sa relativno starijom tehnologijom, koja je najbolja za proizvodnju spomenika. Kamenoresci većinom te poslove rade ručno, a u pogonu Teofanova majstori posao rade mašinski. Svaka druga ili treća kuća u Banatskom Aranđelova je prazna, u većini mahom žive staračka domaćinstva, a Miloš je porodično gnezdo iz temelja obnovio.

Vezan je za zavičaj i veli da nikada nije ni pomislio da proda očevinu, dedovinu i pradedovinu, jer Teofanovi su među najstarijim familijama u Banatskom Aranđelovu. - Kuća je već bila zrela za sanaciju, imao sam mogućnosti i nisam žalio da uložim u njenu obnovu - napominje Teofanov. - Uložio sam u moju kuću, u moje selo, jedino sam ovde na svome, bez obzira što imam imetak i u gradu. Kuće oko moje su prazne, ili se urušavaju, pa pokušavam da motivišem mlade koji žive na periferiji da se presele bar bliže centru sela, da ne dozvolimo da nam se selo uruši. Ajde, ako već nešto mora da propadne, žao mi je što mora, ali bar da ne propada centar sela. Kuće sa prostranim dvorištem i baštom u centru Banatskog Aranđelova su od tri do pet-šest hiljada evra, u njima ima struje, vode...

Milorad Mitrović

Fazani „k’o ćurani”

Na tromeđi sa Mađarskom i Rumunijom, Banatsko Aranđelovo i okolna sela Siget, Podlokanj, Majda i Rabe malo su zabačen kraj, međutim, Teofanov i oni najvitalniji žitelji ovog kraja su uvereni da tako neće ostati doveka. Živi se mahom od poljoprivrede, ali uz malo više inicijative prihoda bi moglo biti i od seoskog turizma. Lovačko društvo „Fazan“ gradi u lovačkom domu tri udobne dvokrevetne sobe sa salom za ručavanje i terasom, saniraće se i stari deo objekta. U ataru, lovci su izbrojali preko 1.100 grla srneće divljači, ima i zečeva kao pleve, fazani su „k’o ćurani“, posebno u potesu Kočovat gde su opstale i zaštićene droplje. Od lovnog turizma godišnji prihod je dva i po do tri miliona dinara, pa da bi sve bilo potaman kada stižu domaći i inostrani lovci, posla će biti za nekoliko ljudi.