OKT 2008 - RAZGOVORI NA SOKAKU: Sveti Đorđe na horizontali tromeđe

Prilikom dolaska u Podlokanj iz pravca Banatskog Aranđelova, na ulasku u selo treba savladati oštru krivinu na koju se naslanja red kuća s desne strane glavnog sokaka, dok je na levoj strani na blagoj uzvišici smešteno groblje. Utisak pedantno uređene ulice zaista, odmah impresionira. Teren Podlokanja i okoline nadomak tromeđe sa Mađarskom i Rumunijom prilično mi je znan, ali mi se tek u četvrtak u prvi sumrak ukazala zgodna prilika da zavirim iza duge ograde ozidane ciglom. Na sredini zida koji je zaogrnuo pet spojenih placeva, polukružni bronzani reljef vajara Save Halugina „Sveti Đorđe ubiva aždahu“, a ispred balvani baš podešeni za sedenje i razgovore na sokaku.

Iz zida uzdiže se bronzani golubarnik, takođe rađen rukom Halugina, a spolja kroz rupe ostavljene pri vrhu duž zida ili kapiju majstorski napravljenu od bagremovine, može se zaviriti u još nedovršen kutak koji poslednjih godina uređuju Marija i Milivoj Klepić. Nije ovo jedini kutak koji su Klepići kupili, pa temeljno uredili u malenom selu. Komplikovano je bilo odgonetnuti kada je Milivoj, koga meštani Podlokanja poreklom Krajišnici zovu Bato, u Beogradu je Bata, poznati galerista i pravi tata-mata za trgovinu umetninama, iz prestonice započeo proces povratka u zavičaj, a teško je bilo odgonetnuti koliko su tačno starih kuća kupili, srušili ili temeljno preuredili.

Zahvaljujući njihovom poduhvatu u selu gotovo da i nema više oronulih kuća, čak su i nekadašnju napuštenu zadružnu kovačnicu uzeli pod svoje. Marija tvrdi da je sve počelo pre petnaestak godina, Bati se čini da sve traje mnogo kraće, svega pet godina, a preciznija potsećanja kazuju da je reč o najmanje 12. Međutim, kada se točak istorije vrati dalje unazad, nesporno je da se među dobrovoljcima iz Prvog svetskog rata, naseljenim za zasluge na sever Banata nadomak tromeđe, sa svojom familijom zadesio i nosilac Karađorđeve zvezde Milan - Mile Klepić i njegova žena Mara, deda i baba Milivoja Klepića. Po porodičnoj i seoskoj prošlosti zajedno smo prebirali u društvu Batinog brata od strica Mileta Klepića, prvog čoveka Prehrambene industrije „Aleva“, koji živi u obližnjem Novom Kneževcu, u Podlokanju, gde se najugodnije i najbezbrižnije oseća drži fazaneriju, a iz Beograda je stigao njihov prijatelj Slobodan Purlija, rodom iz Lovćenca. Nije se potrefilo da tu bude i Milivojev mlađi brat Dragan Klepić, doktor prava i univerzitetski profesor kod nas i u bugarskoj varoši Varna, ali i on ima svoj kutak u zavičaju, pa često navraća da se nadiše banatskog vazduha.

- Mi Klepići, a u tome nam se pridužuju i drugi, mislimo da uvek jednom nogom treba stajati u zavičaju i nikada nismo mislili da je sreća negde drugde - kaže Mile Klepić. - Poštujemo zavičaj i zato nikada nismo potpuno otišli iz zavičaja. Što smo mi sticali znanja, sagledavali šta su vrdnosti u okruženju i svetu, samo je nadgradnja kojom uspešnije možemo oplemeniti naš rad u zanimanjima kojima se bavimo i obogatiti zavičaj. Naša vera je da uvek moraš biti oslonjen na mesto odakle si, da crpiš energiju i snagu iz zavičaja. To što se naučio o poštenju, o komšiluku, dobrim odnosima, domaćinskoj kulturi u porodici i selu, najbolje su odrednice. Ko to u sebi nosi, ima svetionike koji ga vode tamo gde treba.

Po završetku četiri razreda osmoljetke u Podlokanju Milivoj Bato Klepić se kod dede i babe u Beograd zaputio zbog daljeg školovanja, a iz tih dečačkih dana čuva dragoceni originalni dokument. Podlokanjčani su u svet odlazili vozom sa železničke stanice u obližnjoj Vrbici. Prugom kojom je nekada tutnjao i čuveni „Orijent ekspres“ vozovi već odavno ne saobraćaju, stanica u Vrbici je oronula, a Bato, iako je stekao diplomu defektologa, postao je vrsni galerista i kolekcionar umetnina, u zbirci kao svojevrsni raritet čuva žućkastu fasadnu ciglu sa svojim imenom ispisanim 24. avgusta 1957. godine, uz koje je brat mu od tetke Dušan Lajić, odavno nastanjen u Americi, nacrtao fudbalera oko koga nikako da se ovdašnji ljubimci fudbalskih legendi slože da li je Rajko Mitić ili Stjepan Bobek. Batini roditelji Vitomir i mati LJubica i mlađi brat Dragan iz Podlokanja su se u prestonicu otisnuli 1966. godine, posle propasti seoske zadruge. Posle rasturanja zadruge iz sela je u gradove otišlo petnaestak porodica, mladi koji su u varoši odlazili završavali su fakultete i po pravilu nisu se vraćali, pa uglavnom zavičaj obilaze kao vikendaši ili dođu na viđenje sa rodbinom i prijateljima za Dan sela ustanovljen od 1986. godine za drugi vikend u avgustu, ili tužnim povodima, kada se neko seli u večnu kuću.

Kada su Milivoj i Marija posle dužeg odsustvovanja počeli iz Beograda češće da navraćaju u Podlokanj, prvo su zamislili da kupe jednu od praznih kuća i renoviraju je, da kada dolaze imaju svoj kutak. Igrom slučaja potrefilo se da pogodbe, bez međusobnog znanja, sklope oboje pa kupiše odmah - dve kuće! Milivoj pogodbu sklopio sa Božom Elezovićem za 4.500 maraka, kad naiđe Marija sa radosnom vešću o pogodbi s Petrom Lukićem za 3.000 maraka. Problema nije bilo jer su kuće zaista bile jeftine, stajale su koliko u prestonici jedna slika Miće Popovića. Mislili su, dobro će doći da u jednoj stanuju majstori dok renoviraju drugu, pa će je posle srušiti. Marija je bila glavna u organizaicji posla i nabavci materijala, pa je ubrzo kupila i treću, Sofrinu kuću, kada je čula da se u komšiluku prodaju troje vrata i pet prozora. Odmah se tvrdio pazar, a gazda ni da čuje da neugrađene vrata i prozore u pogodbi odvaja od kuće, pa je sve đuture plaćeno 2.200 maraka. Prebrojavaju na brzinu Marija i Milivoj šta su sve do sada pazarili od kada su se vratili u Podlokanj, pa se računica ne slaže da li je devet ili deset kuća i nekoliko prazanih placeva. Milivoj tvrdi da su uzeli 14 kuća i placeva, napominjući malo u šali, malo u zbilji, da je Marija neke kupila bez njegovog znanja.

Šta će Klepićima sve te kuće i placevi, šta smeraju, nisu do skoro mogli da dokuče znatiželjni meštani Podlokanja, ni oni iz okoline koji su čuli da Marija i Bata kupuju i uređuju prazne kuće i placeve, pa ni dobro obavešteni Dragomir Ostojić, zvani Mrki, već godinama angažovan na njihovom uređenju. Niko ništa nije prozborio protiv, pogotovo što je vidljivo da se naziru konture uređenog prostora i sve je očitiji nagoveštaj da će u najskorije vreme Podlokanj biti krupnijim slovima upisan na umetničkoj mapi ovog dela Evrope, sa projektom koji je akademski vajar vojvođanski akademik Sava Halugin osmislio kao „Horizontalu tromeđe“.

Na već pomenutoj lokaciji pet spojenih placeva i tri kuće, u prostranom dvorištu u zelenilu travnjaka ošišanih pod konac, mesto se našlo za staru železničku skretnicu, jedan od krovova je od trske - kuća bela, pred kućom sa panja bronzana ptica ogleda se u bistroj vodi bazena, pod vedrim banatskim nebom diskretno raspoređena dela Halugina, inspirisana upravo ovim podnebljem. Bata Klepić poseduje nekoliko vrednih zbirki modernog srpskog slikarstva od Nadežde Petrović do danas, zbirku moderne naive „Brut Art“ i toliko toga da iako ima dosta kuća u Podlokanju, nema dovoljno mesta da se sve predstavi u prostoru za koji je uvideo da je Bogom dan za njegov privatni muzej savremene umetnosti, koji će biti dostupan stvaraocima i ljubiteljima umetnosti.

- Horizontala tromeđe ima svoju geografiju i svoju tačku oslonca u antejskoj vezi sa tlom nas koji živimo ovde na tromeđi - uveren je Halugin, ne zato što to kao čovek ovog podneblja i doživljava. - Pokušavamo da tlo tromeđe, geografski malo udaljenije od kulturnih centara, pretvorimo u nešto pozitivno i što čini prednost takvog prostora, gde je pravo mesto za postavku skulptura koje traže slobodan prostor. Sve manje je mogućnosti da se realizuju individualna htenja pojedinih umetnika a Milivoj, koji ima istančan osećaj za vrednost umetnina, prepoznaje ogroman potencijal da se dela umetnika postave u prostoru koji poseduje porodica Klepić. Okosnicu postavke čine vredna dela naših značajnih umetnika, a projekat „Horizontala tromeđe“ treba da obuhvati mnogo šire segmente istraživačkog naučnog čina sa etičke, estetičke, psihološke, pa i istorijske strane, da bude sveobuhvatni čin proučavanja prostora tromeđe.

Halugin veli da je to samo jedan od graničnih uglova tromeđe koja ga zanima kao čoveka, jer kao umetnik je odrastao na ovim prostorima i njegova putanja je uvek bila od tromeđe ka centru, od centra ka tromeđi, pa treba da vidimo koje su prednosti ili mane takvih putanja, da vidimo koje su to potrebe ljudi sa tromeđe da imaju malo širu frekvenciju, da imaju veću pokretljivost.
- Osećam potrebu za što većom slobodom takve frekvencije i o fenomenu tromeđe dosta dugo razmišljam, a pribeležio sam zapise sa podnaslovima: tromeđa i putanja, tromeđa i dvogled, tromeđa i vizure, tromeđa i mentalitet... Ima tu bezbroj podnaslova i putokaza da bi se tromeđa, kao najdalji ekstremitet jedne države i jednog geografskog prostora, što bolje sintetizovao, da bi preko vrednih ljudi, kreativaca, animatora i stvaraoca, bila odskočna daska za komunikaciju sa kulturnim stvaralaštvom u okruženju i Evropi. LJudi su sa tromeđe uvek želeli da pobegnu u centar, ali tromeđa je i mogućnost povratka, takođe i mogućnost da se od tromeđe krene na Sever, Jug, Istok i Zapad. Jedno je sigurno, veće su mogućnosti uvida u život i rad tromeđe ukoliko ona postaje fenomen i moć zračenja, da se prednost granice i susretanje tri države koje su na domak nekoliko kilometara odavde, maksimalno iskoristi u pospešivanje međusobne komunikacije, koja nam objektivno nedostaje - pojašnjava Halugin.

Od kada Bata Klepić postavku skulptura i slika formira u rodnom selu nadomak tromeđe, Podlokanj pohode galeristi i ostali ljudi bliski svetu umetnosti, a da ih niko posebno i ne zove. Dolaze u severnobanatsku provinciju za koju do skoro nisu ni čuli, pa Bata i Mile Klepić, Sava Halugin i njima bliski, zainteresovani da se oživotvori priojekat „Horizontala tromeđe“, s pravom se zapitaju: šta je zapravo provincija, gde caruje filozifija palanke, u velikim varošima ili tromeđe iz koje vide da je u prestonici već dugo zatvoren Narodni muzej, da se Muzej savremene umetnosti adaptira i dokle će sve trajati ne zna se, da ne radi veći broj galerija. A, umetnici moraju negde da predstave svoja dela, pa su rešeni da u Podlokanju uguše filozofiju provincije i palanke, na prostoru iza zida na kome u bronzi Sveti Đorđe ubija aždahu.

Milorad Mitrović