|
MART 2009 - RAZGOVORI NA SOKAKU:
Zima popustila, a dobro je
samo onima što su se nafatirali
 U
pešačkoj zoni Novog Kneževca sa penzionerima Kristiforom Parojčićem
iz Banatskog Aranđelova i Svetozarom Uverićem iz Đale u petak pre
podne taman zapodenem priču o aktuelnim životnim (ne)prilikama, a u
žurbi jedva uspevam da zadržim paora Milana Belančića iz Đale. U
frci je, žuri do menjačnice da razmeni i potroši stotinu evra, koje
stiska u ruci, jer od paorluka ne teku ni med ni mleko.
- Dojavili su iz Subotičke mlekare da će mi sinu dati bazen za mleko,
pa idem da kupim žinor za trofaznu struju i sve što je potrebno -
otkriva Belančić, a na pitanje o problematici otkupa mleka osipa
paljbu kao iz puške. - Gotovo je, čuli ste sinoć šta je rek’o
direktor Subotičke mlekare, još petsto proizvođača, malih farmera,
mora da leti. Mi imamo 18 krava i nešto junica, sve ukupno 24-25 sve
ženskih grla, dnevno isporučujemo oko 190 litara mleka. Za sada od
nas otkupljuju, mada dosta njih su dobili otkaz, a godinama su
isporučivali. Da vam kažem samo jedno: strašno je šta će biti sa
malim proizvođačima koji su živeli od tog dinara? Na čija će oni
sada vrata, da li će opet na jasle države? Mnogo je takvih u Đali i
drugim selima, a za sve ovo je kriva Vlada. Uvozilo se mleko u prahu
i koješta, narod sve to jede, od toga svima ne može biti dobro.
Dobro je samo onima koji su se nafatirali, tvrdi Belančić, konkretno
sumnjajući i ko je mogao od odgovornih "staviti novce u džep", ali
žuri dalje, zbog posla koji ga čeka. Ostajem u društvu, tako reći
besposlenih penzionera Kristifora i Svetozara, međutim, ipak nisu
tek tako stigli u varoš.
- Došao sam u varoš malo u šetnju, možda nešto i pazarim, zima je
popustila, utisak je jako lep - kaže Kristifor. - Novi Kneževac nije
loš gradić, napreduje, a sela nam zaostaju. Za to možemo da
kritikujemo našu vlast ne samo opštinsku, nego i pokrajinsku i
državnu. Ništa nam nisu dali da malo uredimo naša sela. Stigao sama
autostopom iako imam automobil, jer kad sam krećem na put nema
potrebe da ga vozim. Uvek neko naiđe od prijatelja pa me ponese, ili
platim taksi.
Pa, gde se bolje živi - u Banatskom Aranđelovu ili Novom Kneževcu?
- Pa, ja bih više voleo da živim u Kneževcu, a pošto nemam te uslove,
jer smo pravili kuću u Banatskom, ne mogu da je prodam, inače bi
najradije došli, ja i moja baba, u jedan stančić četiru puta četiri,
možda bi lakše živeli i manji bi bili režijski troškovi. Kuća nam je
prilično velika, imamo centralno grejanje, nekako moramo da se
ugrejemo. Za grejnu sezonu potrošimo pet tona uglja i još pet kubika
drva. Zadovoljni smo što preko penzionera u Banatskom Aranđelovu i
Opštinskog udruženja u Novom Kneževcu imamo jako dobre dobavljače
ogreva, pa smo već sada počeli dobijati ugalj za narednu zimu,
naravno na otplatu.
Kristifor veli da se i u penzionerskim danima malo bavi mehanikom,
da dodatno zaradi neku kintu. Popravlja traktore, ostalu
poljoprivrednu mehanizaciju i automobile, jer je po struci
automehičar, bio 35 godina šef radionice u nekadašnjem
Poljoprivrednom gazdinstvu "Milivoje Lazin".
- Poznaju me svi, znaju ako doteraju traktor da znaju gde su ga
doterali i da će sigurno biti popravljen. Ima u Banatskom još
majstora i posla za sve, jer je mehanizacija prilično ostarila.
Jedno vreme nisam radio ali se vredi malo angažovati, ipak se
ostvari neki prihod. Stiže proleće, ide setva. Od tri jutra oranice
koliko imam, koristim samo jutro i po, ostalo sam dao ćerki i zetu
pa oni obrađuju. Supruga Lepojka ima neku zemlju u Bačkoj i to
dajemo u arendu. Lepojkine sestre su u Malim Pijacama i Horgošu, sin
je u Novom Žedniku, ćerka je u Banatskom Aranđelovu. Svi smo se
rasporedili, kako je ko znao i umeo, i kako je mogao - konstatuje
Kristifor, pa i on ode, da vidi da li će se iz novokneževačke
pešačke zone u Banatsko vraćati stopom ili taksijem, pošto bi
autobus trebalo dugo čekati.
Ostade mi još Svetozar Uverić, ima kade, došao u varoš kao
predsednik mesnog udruženja penzionera Đale, zasedaće Predsedništvo
Opštinskog udruženja, pa kaže da će se verovatno razmatrati završni
račun za prošlu godinu. U Đali ima oko stotinu penzionera, koje
seljačkih, koje radničkih, saznajemo od Svetozara.
- Živimo dosta teško, jer i seljačke i radničke penzije su dosta
mizerne - kaže Svetozar. - Jako je malo onih koji primaju preko
dvadeset hiljada dinara mesečno. Gro đalinskih penzionera je radilo
na imanju "Graničar", tamo sam i ja ostvario penziju. Bio sam 33
godine blagajnik i pred penziju dve godine magacioner, da bi imao
malo bolji prosek, pa sada primam 16 hiljada dinara, a prosek
đalinskih penzionera je još niži. Žena Desanka mi je nešto bolesna,
operisala kukove, jednom, pa posle ponovila i drugi put, a dve ćerke
žive u Novom Sadu.
Za skroman život u Đali, uverava Svetozar, može da se iziđe na kraj
i sa penzijom koju prima. Podseća da je u Đali za svog života bio
svašta, od predsednika Socijalističkog saveza, Mesne zajednica, pa
dogurao do prvog čoveka Mesnog udruženja penzionera, a da su najteži
i najcrnji dani bili u vreme hiperinflacije 1993. godine, "kada je
trebalo šezdeset litri mleka dati za jedno i po pivo, a devetsto
litri mleka za džak koncentrata". Priseća se da je u prošlosti bilo
i boljih vremena, kada je Đala napredovala, kada se gradila škola,
pa vodovod, elektrifikacija, asfaltirali putevi...
- Ne kupujemo odela, nego nosimo ono što imamo od ranije - priznaje
Svetozar. - Držimo za svoje potrebe malo svinja i živine. Šest
jutara zemlje sam izdao u zakup, dobijam petsto kila pšenice po
jutru, pa je to oko 45 hiljada dinara godišnje, pa se i iz tog živi.
Da treba da radim zemlju, sada ne bih mogao, ne zato što nemam
mehanizaciju, jer kako vidim ovo će biti najteža prolećna setva od
kada postoji Đala. Sve je skupo. Treba dati četirsto kila kukuruza
za deset kila semena, špecije za zaštitu će biti jako skupe, od cene
veštaka da glava zaboli, a kukuruz je jako jeftin, devetsto do
hiljadu dinara meter, cena tovljenika u padu. Dok je država bila
normalna, dok smo imali preduzeće koje se u selu brinulo o otkupu,
bilo je drugačije. Firma "Graničar" nam je prodata, sirotinje puno,
svi smo na socijali, a Đala je nekada bila bogato mesto.
Od starosedelačkih familija najviše je bilo Uverića, Zakića,
Koledina... Sve ih je manje, pa će Đala u dogledno vreme ostati bez
starosedelaca, doći će sasvim novi ljudi. Mi nestajemo, dolaze novi,
kupuju kuće za bagatelu. Mislili smo da će nas preporoditi otvaranje
graničnog prelaza, ali ispreka iz Mađarske šverceri samo dolaze da
prodaju robu, uzmu devize i vrate se nazad, a od naše robe najviše
nose rakiju, pivo i cigare. Mi ako idemo, a malo ko od nas ide u
Mađarsku, možemo da prenesemo dve kutije cigara i litru rakije, a
oni mogu koliko hoće. Di oni to stave, to niko ne zna, ili neće da
zna. Nemamo ni potrebe da idemo u Mađarsku, jer sve što tamo ima,
ima i kod nas. Znamo i mi Đalinci koliko staje u našu potrošačku
korpu, svi nekako preživljavamo jer sami za sebe nešto uvek
proizvodimo i dodajemo u tu korpu.
Milorad Mitrović
|
