RAZGOVORI NA SOKAKU - Život obaška, u samoći   

Dva avlijanera,  omalena žućka Mika i crnurasti pulin Garin, za svaki slučaj, dočakala su nas  na ulaznoj kapiji u dvorište Danice Gerić (83) koja sama živi u Srpskom Krsturu. Baki Danici, čim ujutru ustane, oni odmah dotrče na kućni prag, a kad neko bane na kapiju obavezno i zalaju. Živi sama, pa joj nije svejedno, posebno, od kada su joj lane za svetog Nikolu lopovi iz kokošinjca odneli skoro svu živinu.

Priča da je oduvek bila zadovoljna živitom u Krsturu, gde je iz Novog Kneževca došla za Radomira još daleke 1947. Radomir je u 73. umro pre jedanaest godina, pa je Danica od tada sama.

- Nikada mi nije bilo teško da radim, nismo nekuda veliko išli, niti je bilo nekog velikog provoda. Trebalo je od paorluka skupiti para za život, izvesti decu na put, jer nam je želja bila da ne ostanu ovde da se pate. Srećna sam da smo u tome uspeli i da mi pod stare pomažu, kada je potrebno - kaže baka Danica.

Zemljoradničku penziju je nasledila od pokojnog muža i manja je od socijalne pomoći, svega 5.800 dinara mesečno.

- I to dobijam po malo, u dva puta, doduše sada stiže redovno, ali za stari dug od 12.000 hiljada izgleda niko ne haje, izgleda da samo za nas poljoprivrednike država para nema - jada se baka Danica. -  Zemlju izdajem u arendu, od bedne penzije se ne bi nikako moglo. Imam dva dobra sina, dobre snajke i unučad, ne znam kako bih da nije njih. Ne žive ovde, Laza je u Čoki još radi u Duvanskoj industriji, a Ilija je u penziji, iz Sente otišao u Novi Sad, zbog školovanja dece. Dva unuka imam od Laze, a Ilija ima ćerku i sina, doživela sam da imam i praunuka.  Zadovoljna sam jer su pažljivi, ali maju deca svoje kuće i svoj život, ne mogu očekivati da dođu da mi kupe šljive, kad imaju svoje voćke.

Dok je čove zdrav mili mu se život. Trudim se da kuću, dvorište i baštu održavam koliko mogu. Zdravlje me još služi. Centar za socijalni rad je za svaku pohvalu, što nam je obezbedio ispomoć, za ono što mi najstariji ne možemo sami. A policiju, mogu samo da kudim, nisu fer, lopovi su mi iz dvorišta prošle godini odneli četrdeset kokošaka. One rasne "brame", sin kupio jaja pa su se pilići izlegli u Senti u fazaneriji. Šta da kažem, živina odnegovana, petlovi lepi gaćasti, a koke samo što nisu pronele. Nemam lepe reči za policiju, mada je i moj sin Ilija je bio u policiji, završio u prvoj generaciji školu u Sremskoj Kamenici. O sudbini ukradenih kokošaka ništa nas nisu izvestili, nego tek kada se posle tri meseca sin interesovao. Čuli smo da su našli lopova, da su kokoške otperjale u nekom kobiju za Suboticu na pijacu, a policija sina ubeđivala da potpiše da su odneli samo dvadeset komada, kao "možda se baba zabunila", a ja sam potpuno svesna i pri sebi, znam koliko sam živine othranila. Od kada se to desilo ni jednu noć ne spavam mirno, ceo Krstur pati zbog lopova, kradu posebno kod nas starijih. Navikli smo da nam živina trčkara po dvorištu   

Gerontodomaćica Slađana Dimitrov baku Danicu obilazi utorkom, pomogne u kući, ono što zbog godina ona ne može, donese lekove iz apoteke...

- Trenutno obilazim i pazim najstarije meštane u četrnaest domaćinstava, od toga su dvanaest baka i dvojica deka. U obavezi sam da ih obiđem jednom nedeljno, ako je potrebno i češće. Dogovorimo se šta treba da uradim, počistim, obrišem prašinu, operem šta treba, skoknem u prodavnicu, apoteku, kod lekara i obavljam sve drugo što stariji zbog godina nisu u mogućnosti. Nađe se vremena da posedimo i uz kaficu popričamo, jer je starima itekako važno da imamju s kime da koju reč prozbore - kaže Slađana.  

Program pomoći najstarijim žiteljima "Na kućnom pragu" sprodovi se u novokneževačkoj opštini četvrtu godinu. Slađana napominje da stariji žitelji kojima je pomoć neophodna, malo su nepoverljivi. I bi i ne bi, da se uključe u program, najčešće misleći da još mogu sve sami. U kuće najstarijih Krsturaca navraćaju radnik Slobodan, zbog održavanja dvorišta i prostora ispred kuće, tamo gde treba nacepa i drva za ogrev, a po potrebi majstor Vladan iz Đale obavlja sitne popravke. 

- Lepo je kada dođe Slađa, pre nje je dolazila Obrenka Brzak. Znate, nekad po ceo dan prođe, a niko mi ne otvori vrata. Komšije koje su mlade, gledaju svoja posla, a najčešće mi dolazi komšinica Sofija Lovadinov, nekoliko godina mlađa od mene. Prvo proveri telefonom, da se uveri da sam ustala i imamo li vremena i volje da popijemo kafu - saznajemo od baka Danice.

Žene u Srpskom Krsturu su dugovečnije od mušaraca, pa je mnogo više udovica. nego usamljenih Banaćana. Baka Danica priča da je njen komšija, sada već pokojni Sava Mirkov, lane izbrojao preko dvesta udovica, a u selu je i po koji udovac, tako da gotovo petina žitelja živi u samoći. Nerandža Jajagin (90), ili baba Nera, kako je znaju svi u Krsturu, bez životnog saputnika Velka sa kojim je u braku bila nešto više 71 godinu, ostala je pre godinu i po. Dok nije umro deda Velko je od muških bio najstariji u selu, baba Nera i Ivanka Nadlački su isto godište, a od njih je starija samo Maca Šećerov. 

- Kad je lepo vreme poređamo se nas pet-šest udovica u našem delu Sokačića pa lepo razgovaramo - kaže baba Nera. - Uvek smo na okupu Pela, Bežika, Radmila, Dara, Anuška i ja, a Srbinka nam je skoro umrla. Svima pomažu Slađana i njena družina iz Sentra za socijalni rad. U drugom delu Sokačića ima još toliko udovica, a naših vršnjaka udovaca gotovo da i nema. Tako je i drugim ulicama, umiru dede, a umiru i babe. Dok smo mogli ja i deda Velko radili smo i danju i noću, i Bogu i svetu. Deda Velko na kraju nije ništa mogao da radi, a i šta bi radio u 93. godini. Kažem mu: "Pa hajde dedo da razgovaramo", a on će meni: "Zar smo se malo za tolike godine razgovarali"! Na kraju nije već dobro video, ali je umro na nogama. Bila je nedelja, posle ručka, izišli smo na ulicu, seli na klupu, tražio da mu donesem šešir i reklju. Tek što je zaogrno reklju, došla je Velkova sestra Pela i krenuli smo u kuću, zastao da se odmori na dvorištu, pao je i tako se okončao naš dugi zajednički život. Mnogo je toliko dugo biti zajedno, ali života nikada nije mnogo.

Baba Neru pored udovica iz Sokačića obilazi trgovkinja u penziji Slobodanka, snaja rođene Velkove sestre baba Pele, gde preko puta malo ušreg u istom domaćinstu, žive sedmočlana familija iz četiri generacije, što je danas retkost. U komšiluku je baba Nerina mlađa ćerka Živka sa porodicom, koja je rano ostala udovica.  

- Kod nas nije u modi da se babe i dede uzimaju pod stare dane. Skoro svaka baba živi obaška, kako može i kako zna, najvažnije je da nije gladna i nije ladna. U toplom sam, imam šta da obučem, čak i više nego što mi treba, a i kome da se udešavam u ovim godinama - veli baba Nera, dok iščekuje da na uobičajenu porciju svakodnevnog divana dođe komšinica Radmila Ignjatov (76), napominjući da ona ne ide nigde daleko, jer ide kao bogalj uz pomoć štapa.

Uz pomoć štake pridružuje nam se Radmila, bez razmišljanja seda na ćošak astala, jer ne namerava više da se udaje, u aprilu će biti dvadeset godina kako je udovica, od smrti supruga Milana Ignjatova, koji je bio rodom iz Đale. Nisu samo živeli u Srpskom Krsturu, nego i u Uljmi i Staroj Pazovi.

- Potsećamo se kako je nekada u Krsturu lepše bilo, a i bile smo mlade - veli Radmila. - Jedna ćerka mi živi u Nemačkoj, druga je udata u Šapcu. Daljina je to, dok meni nešto treba, Slađana i komšije su bliži da pomognu. Kad sam bila kod ćerke u Nemačkoj, zvao jedan naš gospodin da se udam, kao svidela sam mu se jer sam pričljiva, ima i kuću u Vrnjačkoj banji. Odbila sam ga, nije mi do udaje, a inače, idem u Banju Kanjiža, jer mi pomaže i blizu je. Iskreno da kažem, samoća nam je najteža. Možda bi se i ovde u Krsturu među udovcima i starim momcima našla prilika, ali nismo mi više za udaju, niti su naše dede za ženidbu. Okupljamo se i družimo, kod kuće ili na sokaku, pa razgovorima prekraćujemo samoću.

Milorad Mitrović | Novembar 2009