|
JOVANKA BUNGIN (42), TRGOVAC IZ SELA
ĐALE, USPEŠNO POBEDILA LEUKEMIJU
Nek se smrt plaši mene
 Priznaje
da se u svojoj jednogodišnjoj borbi sa opakom bolešću uplašila samo
kada ju je jedna sestra, prilikom ulaska u sterilnu sobu
hematološkog odeljenja Kliničkog centra "Vojvodina", pozdravila
rečima: "Dobro došla u pakao". Ali ni tada nije izgubila nadu da će
pobediti bolest
Jovanka Bungin (42), trgovac iz Đala, malog sela na mađarskoj
granici, uspešno je pobedila jedan od najtežih oblika leukemije.
Priznaje da se u svojoj jednogodišnjoj borbi sa opakom bolešću
uplašila samo kada ju je jedna sestra, prilikom ulaska u sterilnu
sobu hematološkog odelenja Kliničkog centra "Vojvodina", pozdravila
rečima: "Dobro došla u pakao".
Ali ni tada nije izgubila nadu da će pobediti bolest.
- Jedini lek protiv svih oblika raka je želja za životom i smeh, kao
i dobro probrane alternativne metode lečenja. Od momenta kada sam
osetila prve simptome bolesti, 12. januara 2003. godine pa do
saznanja da me je napala najstrašnija bolest, prošla su samo četiri
dana. Bila sam dežurna u prodavnici kada je ušla jedna mušterija, a
ja nisam imala snage da joj dodam traženi artikal. Počele su da mi
se pojavljuju fleke po telu i nogama i neverujući sam gledala kako
mi čvor raste na gornjem delu šake. Sutra sam već otišla na analizu
krvi... Na putu do Novog Sada sam pala u nesvest, a probudila sam se
tek u bolnici - priča Jovanka.
Kako tvrdi, nije želela da joj iko kaže od čega boluje jer je
slutila da će joj reći da je neizlečivo. Nije, naravno, znala da su
lekari njenoj familiji rekli da će umreti za dva dana ako ne
obezbede 115.000 dinara za prvu terapiju citostatika.
- Bitka za moj život počela je kada sam prvi put stala na vagu. Za
dve nedelje sam oslabila 13 kilograma. Pomislila sam: "Jovanka, šta
ti vredi što si vitka, ako si mrtva?". Upravo tih dana, čula sam u
hodniku jednu sestru koja pita doktorku da li sme da da
pacijentkinji neko meso na žaru koje je donela rodbina. Tada joj je
ova odgovorila: "Ma daj joj nek jede i pije šta hoće ionako će
umreti". Tada sam u sebi rekla: "Ma neka se smrt plaši mene. Ako ću
ionako umreti, bar će videti koliko mogu da jedem." Pošto sam stalno
bila gladna, već uveče sam izašla u hodnik i zamolila čistačicu da
mi donese burek. Ona me je pogledala kao da sam pala sa Marsa, ali
je ipak otišla u pekaru - priča Jovanka Bugarin.
Jovanka kaže da su joj najteže padale smrti ljudi s kojima se
sprijateljila tokom bolničkih dana, a koji nisu imali snagu i sreću
da pobede ovu tešku bolest. Koliko zna, od bolesnika koji su imali
njenu dijagnozu, a lečeni su u Kliničkom centru u Novom Sadu u isto
vreme kada i ona, preživeo je samo jedan osamnaestogodišnjak.
- S njim sam najviše provodila vremena na puš-pauzi u hodniku. A,
nikada neću zaboraviti smrt jednog Gorana kraj čije sam sobe
prolazila. To umiranje na odeljenju je pravi košmar za sve. Eto,
meni je Bog dao, a možda tu ima i moje zasluge, da danas živim
potpuno normalno i da mogu da popijem i čašicu rakijice dnevno ili
vino kada mi to prija. Živim kao pravi hedonista, a od kada sam
izašla iz bolnice, popila sam samo tri bensendina, kada mi je suprug
umro - priča Jovanka.
Jovanka se priseća da je uvek tražila motiv zbog čega mora da živi.
Prvi put je to bilo da ode i da vidi gde joj živi ćerka, posle da
vidi unuče i tako redom. Ubeđena je da su sve teorije o bolestima
relativne, a sama je najbolji primer da nema neizlečivih. -
Najvažnije je, kada vas ovako nešto snađe, da ne dozvolite nikom da
vas sažaljeva - kaže Jovanka.
|
