Zajednička ljubav prema železnici

U malom domu na periferiji Novog Sada u naselju Telep, živi mladi bračni par Jasna i Radovan Subotin. Oboje rodom iz pitomog banatskog mesta Kovačica, zahvaljujući železnici obreli su se u Novom Sadu, što im je, kako kažu, bila i životna želja.
Radovan Subotin je od malena bio zaljubljenik u železnicu, a tu ljubav je nasledio od oca železničara.
Radovanovi roditelji Slobodan, koji je rodom iz Srpskog Krstura (familijarni nadimak Supar), i Jelena prošli su sva iskušenja koja sa sobom nosi posao železničara. Slobodan je bio prekaljeni železničar koji je zbog potrebe službe često morao da menja železničke stanice na kojima je radio kao otpravnik vozova. Kovačica, Zrenjanin, Elemir, Čoka samo su neke od stanica u Banatu u kojima je službovao.

Radovan je kao dete voleo da putuje vozovima a najviše šinobusima u kojima je, kako kaže, proveo najlepše trenutke u detinjstvu. Banatske pruge zna napamet, pogotovo liniju Kovaöica - Srpski Krstur, gde je redovno proveo letnji raspust kod deda Rade Supara, koji je bio poznat neimar u našem selu. A često je posećivao oca dok je dežurao po mnogim banatskim stanicama a druženje sa mašinovođama, kondukterima i ostalim železničarima pamti kao lepu uspomenu. Vremena su se promenila, ali železnička pravila su ostala ista. Ne može svako da se bavi železnicom i da bude železničar kaže Radovan dok nam s ponosom govori o starijim kolegama od kojih je učio o železnici.

Radovan je ro|en u Kovačici 1974. godine gde je završio osnovnu školu. Nakon toga upisao je srednju železničku tehničku školu u Beogradu koju je uspešno završio četiri godine kasnije, dobivši zvanje otpravnika vozova. Za vreme školovanja bio je na praksi u stanicama Beogradskog železničkog čvora i njegov rad je bio zapažen. Zahvaqujući tome brzo je dobio posao. Aktivan rad na železnici počeo je 1993. godine u stanici Beograd Centar u Prokopu, a radio je i u Topčideru, Vukovom Spomeniku, Pančevačkom Mostu, Krnjači, Ovči, a kratko i u Telekomandi u stanici Beograd Ranžirna. Na posao je redovno dolazio šinobusom od Kovačice do Pančeva, a odatle Beovozom za Beograd. Kaže da je
bilo naporno, ali se nije žalio. Vreme u vozu brzo je prolazilo, naročito u razgovoru sa kolegama.

Pre četiri godine Radovan je diplomirao na Višoj železničkoj školi u Beogradu na saobraćajnom smeru. Sa suprugom Jasnom venčao se u Kovačici 2005. godine odakle su se 2007. godine preselili u Novi Sad, gde je Radovan dobio posao u operativnoj službi na novosadskoj putničkoj stanici kao stariji saobraćajni dispečer. Supruga Jasna završila je Filozofski fakultet u Novom Sadu i radi kao pedagog u vrtiću „Veseli vozić“. Ovaj mladi bračni par još se prilagođava na život u Novom Sadu. Njihova Kovačica je miran banatski gradić poznat po naivnim slikarima, dok je Novi Sad velegrad sa potpuno drugačijim načinom života.

Radovan je strastveni kolekcionar modela minijaturnih železnica. član je Kluba ljubitelja železnice iz Pančeva, a u Novom Sadu je jedan od glavnih u podružnici kluba koja u saradnji sa Vojvođanskim društvom za železnicu okuplja zaljubljenike u železnicu, popularišući je na originalan način. Radovan se u slobodno vreme bavi i sportom, najčešće košarkom, koju igra rekreativno. S vremena na vreme voli da ode I na pecanje, najčešće na Tamiš, Dunav I Begečku Jamu. Radovan i Jasna vole da putuju. Ukidanje viza će im olakšati da ovu želju lakše ostvare, naročito sada dok su još sami, bez dece.

Izvor: PRUGA - April 2010 | Josip Veber