PREOBRAŽENJE U DESKI, JEZGRU SRPSKE DIJASPORE NA JUGU MAĐARSKE

Banatski poj se i u dijaspori oteže 

Pogranično mesto Deska na jugu Mađrske jezgro je srpske dijaspore u Pomorišju, gde su Srbi iz ovog mesta i njihovi gosti u petak proslavili Preobraženje, hramovnu slavu Srpske pravoslavne crkve Preobraženja Gospodnjeg. Pošto je radni dan paroh deščanski Svetomir Miličić, zadovoljan je što se na prazničnu liturgiju odazvao bar neko iz svakog srpskog doma, a po tradiciji mnogo veća poseta je za večernje. U Deski je preostalo svega 150 pravoslavnih vernika, gde se ubrajaju i oni ino-slavni iz mešovitih brakova.

- Ako podvučemo crtu, dolazimo do brojke od 100 do 110 čistih Srba - kaže paroh Miličić. - Hram je obnovljen pretprošle godine, za jubilej 150 godišnjicu našeg svetoh hrama, kada je Orden Svetog Save trećeg stepena dobio naš najstariji meštanin Deske gopsodin Milan Petkov, koji je 3.avgusta ove godine ispunio 102. godinu. Proslava jubileja sigurno da će nam dugo ostati u pamćenju.

Paroh Miličić napominje da o velikim praznicima ovdašnji vernici posećuju hram, ali svakod radnog dana na jutrenju poseta je slabija, nedeljom dvadesetak duša.

- Dobro se slažemo sa komšijama Mađarima, pa i oni prisutvuju našim svetkovinama, rado dolaze u portu našeg hrama i pridružuju nam se u slavlju. U Desku sam kao mlad sveštenik došao iz Velikog Čanada iz susedne Rumunije, tridesetak kilometara odavde. Ljudi su s obe strane granice istog mentaliteta, imamo iste običaje, tako da mi uopšte nije bilo teško da se naviknem na Desku i Deščane, i Srbe i Mađare - kaže Miličić.

O Preobraženju, u porti pravoslavnog hrama podrazumeva se osvećenje grožđa. U ćaskanju prekidamo pojca deščanske crkve Radivoja Novkova i Miroljuba Jakovljeva,  pristiglog iz Đale, koji redovno o praznicima dolazi da obiđe Srbe u Novom Sentivanu, Sirigu, Deski i drugim pograničnim mestima u dijaspori, jer kako reče "vidi da su složni i da se okupljaju sa svih strana". 

- Pojem u crkvi punih sedamdeset godina, još od detinjstva sam počeo, jer naša veroispovedna učiteljica Milica Jovičin je imala veliki uticaj. Obavezno smo dolazili na jutrenje i večernje službe i to se ulilo u nas, pa sam doživeo da u 85.oj još pojem i osećam se lepo kad sam još tu. Svi moji vršnjaci su pomrli, a još hvala Bogu još pojem. Mlađi mi vele da mnogo otežem, banatski, a ja sam tako naučio, drukčije ne mogu. Pojanje nisam poseo učio, nego imam sluha i prihvatio se. Sve nas je manje, iščezavaju u Deski i pojci - veli Radivoj.  

Među pojcima je i ugledni još uvek radno aktivan lekar specijalitsa dr Marko Rus (80), srećemo i njegove sinove Aleksu i Pericu, koji iako Srbi, Mađarsku predstavljaju u sedištu EU i Evropskom parlamentu u Briselu.

- U vreme optacije odavde je otišlo oko 1.500 Srba, ostalo svega 350, tako da nas je sve manje. Vreme čini svoje pa i rodbinske veze nisu tako intentzivne kao ranije. Baka mi je bila rodom iz Novog Kneževca, tako da održavamo veze. Sestra je studirala u Novom Sadu pa se udala, a bilo je mnogo drugh devojaka iz Deske koje su se udavale od Novog Kneževca do Novog Sada. Imamo i slučaj da se naš rođak Teodor Radić 1956. otišao za Sentu, njegov sin Saša Radić vratio se i nastanio u Deski - priča Čeda Adamov.

Petar Ivanov, Ljubinka Rus, Vidosava Tucakov, Latinka Novkov i drugi vremešni Deščani, žale samo što je mladih sve manje.

- Mnogo toga pamtim, imamo decu, unuke  i praunuke, svi su ovde ostali. Kad smo bili mlađi radili smo zemlju, dočekali smo penziju. Hvala Bogu da smo dočekali starost, suprug Radivoj još u crkvi poje. Kada sam išla u školu bilo nas je trideset u razredu, a sada gotovo da i nema dece - kaže Latinka Novkov, koja se veoma obradovala razgovoru za "Dnevnik" jer ima rodbine u Novom Sadu i drugim vojvođanskim mestima.

Srećem Milenka Radića, urednik srpske redakcije manjinskih radio talasa državnog radija u Pečuju, ne propušta priliku da za slavu skokne u rodnu Desku, da obiđe roditelje, koje redovno posećuje za krsnu slavu Đurđevdan i za najveće hrišćanske praznike Božić i Uskrs.

- Deska je za mene uvek dolazak kući, Pečuj je boravak, možda i večni, videćemo - kaže Radić. - U Deski sam proveo detinjstvo, tu su mi roditelji, rodbina i prijatelji. Mada i u Pečuju imamo kapelu, kada su slave u pitanju Deska je ono pravo. Broj Srba u Deski se smanjuje zbog asimilacije ili odlaska mladih iz sela zbog posla, poput mog primera i sličnih, pa dolazimo uglavnom za slavske prilike. Mnogi deščanski Srbi su otišli u druge sredine, zbog egzistencije i da bi pronašli sebe. Ima nas dosta u Budimpešti, Pečuju, Briselu, jedan mladić se zaposlio u Beogradu, a ovo je prilika da se okupljamo, bar  jednom godišnje, pa i češće.

Borislav Rus je predsednik Samouprave Srba u Budimpešti, veli da su mu čvrsti i jaki deščanski koreni, gde dolazi kada god mu se ukaže prilika.

- Nažalost, roditelji su mi preminuli, ali tu mi živi brat, pa redovno dolazim za Preobraženje, iako se istovremeno slavi i u Sentandreji, gde me obaveze takođe vuku, ali nekako su mi bitniji koreni rodnog mesta, pa Deska kod mene ima prioritet. Preobraženje me podseća na detinjstvo, to je za nas decu bio najsrećniji dan, Preobraženje je uvek za nas bila nešto posebno. Tako smo odnegovani da smo redovno išli u crkvu, održavali i poštovali sve naše pravoslavne praznike. Pošto se sve to veže za religiju, običaje, identite, kulturu i zavičaj, ispunjava me svaki dolazak u Desku - ne skriva emocije Borislav.  

Predsednik Samouprave Srba u Deski Kristifor Brcan, takođe konstatuje da je Srba sve manje, koji su do završetka Prvog svetskog rata ovde bili izrazito većinsko stanovništvo, a da ih je sada od 3.600 žitelja svega tri posto.    

- Vodica se sveti još u četrdesetak domova, nažalost u 14 su udovice i jedan udovac, nema omladine, što je žalosna stvarnost - prdočava Brcan. - Fale nam mnoge generacije bez kojih smo ostali u vreme optacije između 1921. i 1931. godine i revolucionarnih previranja 1956. Deščani su se rasuli po celom svetu, do Amerike, Australije i drugim kontinentima, a u Vojvodini Srba sa ovih prostora ima najviše u Kovinu i drugim mestima. Mada smo malobrojna, mi smo jaka zajednica, jedna od najjačih srpskih oaza u Mađarskoj. Istrajno čuvamo srpski jezik, našu veru, kulturu i običaje. Veliki udeo u tome ima KUD "Banat", a postigli smo u poslednje vreme uključivanjem u programe prekogranične saradnje Evropske unije sa partnerima iz Srbije za uređenje spomen parka od starog srpskog groblja, u planu je i stvaranja Srpskog kulturno duhovnog centra za ovaj region. Sredstvima EU treba da obnovimo zgradu srpske škole i zabavišta, a prihvaćen nam je i projekat u oblasti turizma za uređenje srpske etno kuće, a starine čuvamo u našem muzeju. Partneri iz Srbije su nam Novi Kneževac i Vrbas, a u Mađarskoj susedna mesta Novi Sentivan i Tisasiget. U negovanju srpskih običaja uključuju se i mnogi iz većinskog življa, pa meu članovima KUD "Banat" je preko 60 odsto Mađara koji uče srpski folklor i običaje. Sve je manje srpske dece, u zabavištu svega dvoje od 29, a u četiri razreda srpske škole je devetoro dece uglavnom Mađara, koja su pohađala zabavište, a u prvi raszred za predstojeću školsku godinu upisalo se četvoro. Njihovi roditelji Mađari vide da ima smisla da im deca uče srpski jezik.

M. Mitrović | Avgust 2011