Milan Ajvaz je rođen 17. marta 1897. godine u Srpskom Krsturu u Banatu kao deseto dete u siromašnoj i mlogočlanoj porodici seoskog čizmara Milivoja Ajvaza. Osnovu školu završio je u rodnom mestu a zatim je, po očevoj želji, otušao na izučavanje stolarskog zanata u Segedin. Prilike pod kojima je započeo izučavanje zanat, bile su teške i on se brzo vratio kući gde je počeo da uči berberski zanat. 

Međutim, i ovo učenje moralo je biti prekinuto jer su uslovi života takođe bili nepodnošljivi pa se vrati kući i kod oca počeo da uči čizmarski zanat. Posle kraćeg vremena opet je krenuo u Segedin s namerom da se tamo usavrši u zanatu. Uspelo mu je da dobije posao kod obućara Lajoša Baloga i da kod njega izuči zanat i postane kalfa. Posle toga prešao je u Peštu gde se zaposlio i nastanio na duže vreme. 

Još kao dečak Ajvaz je imao prilike da gleda pozorišne predstave putujućih pozorišnih družina koje sudolazile na gostovanje u Srpski Krstur. Prisustvo na ovim predstavama bilo mu je omugućeno zahvaljujući njegovom ocu koji je bio i dobrovoljni seoski vatrogasac pa je na predstavam bio pristutan kao dežurni. Uz njega je stalno bio i mali Milan ne propuštajući ni jednu predstavu. Repetoar ovih srpskih putujućih pozorišta bio je jako nacionalno obojeno, igrali su se komadi koji su obrađivali teme iz srpske istorije, što je kod Srba preko Save i Dunava imalo posebnog značaja. Tako su se najčešće prikazivali komadi kao što su: BOJ NA KOSOVU, MARKO KRALJEVIĆ I ARAPIN, BALKANSKA CARICA, MILOŠ OBILIĆ i drugi, ali su bili prikazivani i komadi s pevanjem poput SEOSKOG LOLE, kji su imali veliku popularnost kod publike.

Mali Ajvaz gledao je sve sa divljenjem. Iz tog vremena on se najbolje seća glumca Klipe Petrovića koje je tumačio gotovo sve herojske uloge i zbog toga bio veoma omiljen kod publike. Boraveći u Segedinu i u Pešti Ajvaz je takođe gledao pozorišne predstave, naročito one popodnevne za đake i vojnike. Već tada u njemu je postepeno počela da se javlja želja da jednog dana i on postane glumac. 

Po izbijanju prvog svetskog rata, koji ga je zatekao u Pešti, Ajvaz odmah odlazi u Krstur i zapošlajva se kao običan radnik na imanju seoskog spahije Lederera. Bio je nadničar, tovario je i nosio đubre za spahijsko imanje i prehranjivao porodicu. Radeći ovaj posao nadao se da će uspeti da izbegne regrutaciju, ali mu to nije uspelo i već 1916. godine regrutovan je i odveden u austrougarsku vojsku, Te iste godine umro mu je otac i porodica je ostala bez hranioca. Kao vojnik obre se u Boki Kotorskoj, čuvao je stražu u Krivošijama i gledao svoju braće Srbe sa druge strane. Zatvorenim Crongorcima davao je duvan i pokušavao da na vreme upozori srpske vojnike koji su slučajno nailazili na njega dok je stražario da beže u brda. Na kraju uspelo mu je da pobegne iz vojske i završetak rata dočeka u Krsturu kao dezerter. 

Godine 1919. Ajvaz dolazi u Beograd da traži posao i da se u njemu trajno nastani. Posao ja dobio u privatnoj zanatskoj radionici Stojanović-Milovanović koja se nalazila na Paliluli u tadašnjoj Ratarskoj uluci. U Beogradu je imao priliki da češće posećuje pozorišne predstave u velikom Narodnom pozorištu i istinski uživa i odušljeva se glumcima i pozorišnim prestavama. Tada sve više počinje da sanja o glumačkom pozivu ne usuđujući se da realno o tome razmisli i pokuša da ostvari svoju želju. 

Iznenada, godine 1921. Ajvazov san pretvara se u stvarnost. Narodno pozorište otvara Glumačko-baletsku školu i Ministarstvo prosvete raspisuje konkurs za polaznike koji je Ajvaz pročitao u Novostima i odmah se odlučio da se prijavi. On je bio svestan da ne odgovara prvonavednim uslovima konkursa jer nije imao srednju školu i bio je stariji od 22 godine života, ali se nadao da če njegov talenati rešenost da se posveti glumačkom pozivu biti presudni. Pred prijemni ispit dobio je tekst, monolog Otelov pred senatom, da nauči napamet i izgovori ga pred komisijom koju su činili Branislav Nušić, Milan Grol, Sima Pandurović, Mihajlo Isajlović, Momčilo Milošević i drugi. U vrlo jakoj konkurenciji Ajvazu je pošlo za rukom da bude primljen i to najviše zahvaljujući svojoj čvrstoj rešenosti da postane glumac, a manje dobro izgovorenom tekstu koji nije bio za njega. Toga je bio svestan i sam Ajvaz, a toga su bili svesni i članovi komisije koji su u njemu osetili talenat i sklonost za drugu vrstu uloga.  

Od 1. novembra 1921. godine Ajvaz pohađa Glučko-baletsku školu koju završava početkom 1924. godine i odmah počinje da učestvuje u predstvama kao statista. Po završetku škole Ajvaz prihvata angažman Narodnog pozorišta i 1. februara 1924. postaje njegov redovni član. Tokom školovanja živeo je veoma teško, oskudevajući u svemu, često nemajući šta da jede. Izdržavao se krpljenjem cipela ponekom od svojih profesora i svojih imućnih kolega kao i drugim raznim poslovima. 

Kada je počinjao glumačku karijeru imao je sreću da igra pored velikh glumaca, umetnika kao što su bili Čiča Ilija Stanojević, Žanka Stokić, Dobrica Milutinović, Sava Todorović, Dragoljub Gošić i mnogi drugi. Od njih je vrlo mnogo naučio i kako sam kaže bio im veoma zahvalan, kaoi svojim profesorima Mihailu Isajloviću i Momčilu Miloševiću. U početku je dobijao sasvim male uloge, obično ulogu slugu ili glasnika, a zatim i manje zanimljive epizode. Igrao je iz večeri u večer i ponosio se što je postao glumac. Ipak, Ajvaz nije bio sasvim zadovoljan, i nakon odigranih preko 100 uloga, on 1928. godine odlučuje da se ogleda u nekom drugom manjem pozorištu tadašnje Kraljevine Jugoslavije gde će mu pružiti veće šanse i bolje repertoar; daje otkaz Narodnom pozorištu i 1930. godine prelazi u Osiječko pozorište. 

U međuvremenu, od 1928. do 1930. godine, Ajvaz putuje po svetu s novcem koji je dobio od nasledstva u Krsturu i obilazi Mađarsku, Austriju, Čehoslovačku, Belgiju i Francusku. Svuda je posećivao pozorišta i gledao pozorišne predstave, učio i usavršavao svoja znanja i svoju gluamčku veštinu. 

Kada je 1930. godine došao u Osijek na čelu pozorišta nalazio se kompozitor Petar Konjović, a reditelji su bili Tomislav Tanhofer i Branko Gavela. Na kormilo ovog pozorišta Konjović je došao u trenutku kada se ono nalazilo u likvidaciji jer je pozorišna zgrda bila potpuno neupotrebljiva. On je došao na subdonosnu ideju da organizuje višemesečna gostovanja po raznim metima i tako spase umetnički ansambl. Ustavri Novosadsko-osiječko pozorište obišlo je svojim gostovanjem veliki broj gradova tadašnj Kraljevine zadržavajući se ponekad mesecima u pojedinim od njih. Tako je Ajvaz obišao mnoga mesta i igaro na mnogim pozornicama preko dvadeset uloga iz raznog repetoara. U ovom pozorištu počeo je da sazreva kao glumac i da se oglead u većim ulogma, igrajući neprestano sve do prestanka rada ovog pozorišta 1934. godine. 

Kada se osijčko pozorište zatvorilo, Ajvaz je zatražio angažman u Zagrebu i ubrzo ga dobio. Njegovom angažmanu doprineo je Milan Konjović koji posle Osijeka u Zagebu bio upravnik pozorišta, a takođe i Tomisalv Tanhofer koji je se u Hrvatskom narodnom kazalištu nalazi na dužnosti tajnika dramei pomoćnika direktora drame.  

Godine 1936. početkom pozorišne sezone, Ajvaz  postaje član Narodnog pozorišta Dunavske banovine u Novom Sadu. Sve do 5. decembra iste godine, ovo pozorište nalazilo se na gostovanju u Kragujevcu gde je igralo i spremalo nove predstave jer u Novom Sadu nije postojala pozorišna zgrada. Kada je pozorišna dvoran bila osposobljena, pozorište se vraća u Novi Sad gde daje niz premijera jednu za drugom, gostujući povremneo u Subotici, Somboru, Petrovgradu i drugim mestima u Vojvodini. 

Već od samog početka Ajvaz igra veće uloge, a kritika ga obasipa pohvalama. U ovom pozorištu koje je tokom vremena menjalo ime i mesto boravka, on je ostao do 1947. godine ostvarivši impozantan broj uloga, preko 60, među kojima je bilo mnogo glavnih i naslovnih, onih koje i danas spominju i koje su se uvrstile u red neprolaznih vrednosti. 

Kada je 1947. godine osnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, Bojan Stupica pozvao je Milana Ajvaza u angažman i on je postao član ovog pozorišta igrajući u njemu dvadeset i pet godina, sve do svog penzionisanja i posle toga, sve do 1975. godine.

 U ovom pozorištu on je odigrao blizu 60 uloga od kojih bi svaka mogla da bude zapisana srebrenim i zlatnim slovima u istoriji ove pozorišne kuće i našeg pozorište uopšte.

Milan Ajvaz je preminuo 28. marta 1980. godine u Beogradu, gde je sahranjen u aleji velikana.

 Tekst i izvor: Ksenija Orešković  

Odlomak iz knjige Miroslava Mike Antića

Rečnik Vojvodine 

Milan Ajvaz 

Izgovorio sam već toliko tudjih misli, pa neka i  sada  drugi kažu nesto umesto mene.Evo na primer-monolog Luke iz Gorkove drame Na Dnu"Poznavao sam jednog čoveka koji je verovao u pravednu zemlju..."Ono dalje mogu svi sanjari na svetu da vam nastave.

Obično, bez reflektora i šminke, najcivilnije, uvodim vas u pomalo neobičnu pozorišnu dvoranu.Tu je samo jedno mesto za gledaoca.I jedno za glumca.Scena: uski otoman, stočić za šminkanje, ogledalo i čiviluk...Shvatili ste: garderoba Milana Ajvaza u Jugoslovenskom dramskom pozoristu u Beogradu.Davna pozna jesen.

Pre ovog susreta upoznavao sam se sa njim četiri puta, uvek ponovo.Bilo mi je to peto poznanstvo sa Milanom Ajvazom.Nazovimo ga predigra.

A onda, ako hoćete dramu-bićete razočarani.Drame se odigravaju samo na službenim pozornicima.Ovo je monolog.Ni Luka u Na Dnu.Ni Podkolesin u Ženidbi.Ni Šerbulić u Rodoljubcima.Ovog puta Milan Ajvaz u životu.

Objasniću vam: monolog nismo pisali ni on ni ja nego vreme.Za novninsku rubriku bilo je potrebno izvući dosta vertikalnih štrihova kroz godine i decenije. Ipak, nevidljiva zavesa se digla, glumac je sklonio pramen kose sa čela, glas mu je-oslušnite-glas mu je sav treperiv u grlu i čudno topao.

"...I tako, kažem, rodi me otac čizmar i mati krsturska krojačica.O tome kako sam rastao-da vam ne pričam.Nisam bio za sitne korake, a nisam ni od onih što mogu u mestu da stoje i veruju.Da sam manje u kući, na hlebu, odem u Segedin i počnem kao obućar.I tako se odlepim.

A sve vreme mislim: ima negde one pravedne zemlje, ima je ,samo moramo dalje, mnogo dalje ići da je nađemo.Nije to zemlja obična, nego je to nešto kao kad sanjaš, a san svuda oko tebe-živ.I tako me onaj rat zatekne čak u Boki kao vojnika.Tu sam tražio-nisam našao...

Posle, do1921. zakivao sam đonove u Beogradu.Kujem i opet mislim, možda je to ona zemlja Milane?I opet nisam našao...Pogledaj ponovo, kažem sebi, mora negde biti takve zemlje, jer ja sam celog veka u nju verovao i zbog nje živeo.I onda mi se oči otvore: našao sam se u glumačkoj školi.

Sada mogu da ređam datume:1924. diplomiram;1930. pozove me Petar Konjović u Osijek za putujućeg glumca; 1934. Zagreb; 1936 vratim se kuci u Vojvodinu, u pozoriste Dunavske Banovine ;1947. evo me u Jugoslovenskom dramskom gde sam i danas...Da prebrojim na prste: skoro 30godina! Nije to mala stvar.

Vi sad uzmite pa probate da izmerite taj korak od Krstura do Ordena rada I i II reda, od Krstura do državne nagrade 1949, od Krstura do Sterijine nagrade, od Krstura do Pariza, do Moskve, do Varšave...I kažem sebi toliko puta: biće da je to ono pravo, Milane.A posle, dođe nova rola, a ja namignem u ogledalo: a šta kažeš ako nije ono juče, nego će ovo biti?Sad, da vam kažem jedan spisak: roditelji mi bili-doktor Branko Gavela, Dimitrije Gimić, Tomislav Tanhifer, Miroslav Berović, Predrag Bajčetić; upravnici mi bili-Milan Predož, Petar Konjović, Žarko Vasiljević, dr.Marko Maletin, Velibor Gligorić, Milan Dedinac...Na kraju: oženjen sam ako je važno da se zna, imam troje male dece, a ona pravedna zemlja postoji, našao sam je, i mnogi su je našli sa mnom, kad zasija rampa i reč pođe od mojih usana do nekog uha i srca u tami gledališta.

Vi sad uzmite pa probajte da izmerite taj korak od obućarskog čekića do Fjodora Pavloviča u Braći Karamazovima.I dozvolite mi da vam se poklonim:Milan Ajvaz večeras najprivatnije..."

Zavesa je pala. Ali igra nije završena jer vreme je neumorno. Ono beleži nove i nove scene i činove. Vreme, jedini reditelj koji vam neće štrihovati rolu vašeg životnog monologa, ostavilo je za Ajvaza još dosta ne ispisanih koraka od Krstura do njegove starosti.

Slika: Borislav Mihajlović Mihiz: Kraljević Marko, reditelj Arsa Jovanović.

Milan Ajvaz i Gojko Šantić, JDP 1969.

Uterivanje života

Gojko Šantić

Milan Ajvaz je antejski verovao da sva najdublja i najsuštinskija osećanja u umetnosti glume dugujemo zemlji i svojoj vezanosti za nju. Osluškivao je svaki korak na sceni verujući da osluškuje dušu zemlje na kojoj smo svi mi samo “njene izrasle biljke”. Prizivajuć i na svakoj od proba svoje vojvođ anske pejzaže, on bi kroz duhovitu anegdotu, kroz detalj upamćen u zavičajnom Srpskom Krsturu, kroz bučnu i udarnu govornu radnju, tragao za izvoriš tima i motivima uloge u nastajanju. Plodove zavičaja i plodove zemlje objedinjavao je u plodove glumačke realnosti.

Upamćeno i proosećano iz života, pretvarao je u mimetičko i telesno na sceni. Ulogu bi rukom, krupnim štampanim slovima, prepisao na veliki pakpapir i izvikivao svoj tekst na probi prelazeći iz glumačke pomame u šeretluk. Plavio je svojom prirodom probnu salu kao nabujala reka koja nanosi zemlju sa koje je pristigla. Iz tog bujičnog, kako je govorio, “uterivanja života u ulogu”, uznosio se do potpune glumačke oslobođenosti i kreativnosti. Probe su mu bile prenaglaš ene i pune narodskog duha. Reči udarne i ubojite kao projektili. Ali, iako se nadahnjivao svojom zavič ajnom stvarnošću, znao je da pozoriš te ne sme u trku sa golim životom. Zato se usredsređivao samo na najsuštinskije detalje. U detaljima je njegov hedonizam izazivao burna glumač ka previranja. Ponavljanjem, čišćenjem i prosijavanjem detalja, tražio je uporno nova rešenja. Ličio je na arheologa koji raskopava i razvrstava slojeve naših mentaliteta. Zato je tako nadmoćno oživljavao karaktere iz domaćeg repertoara. Protiv “određenih” uloga i gole funkcije, borio se neposrednošću i sočnom glumačkom ekspresijom.

Pričao nam je nadahnuto o rasnim konjima. Zabavljao nas onomatopejama koje je upamtio u detinjtvu. Bili smo opčinjeni njegovom energijom i patnjom koju nam je posvećivao. Sve što je bilo izvikano, ismejano i odbrundano na probma, na predstavi bi se oduhovilo, očistilo i uzglobilo u skupnu igru. Ajvaz je tada postajao moćna i osmišljena glumačka sila. Sila ukroćene prirode. Sila koja označ ava samu bit velikog glumca. Tako je svojim utemeljenim glumačkim prividom, sam po sebi, postajao čudo pozoršita. Milan Ajvaz: snažan vrat, natkriljene obrve nad živim, radoznalim plavim očima, bela kosa i bela brada koje u glumačkoj zaigranosti liče na lavlju grivu, načuljene uši koje se stalno primiču partneru na sceni da bi bolje čule (ponekad smo imali utisak da nas te uši gledaju), mali uznemireni dlanovi kojima bi uz bučan smeh snažno pljeskao i to svoje oduševljenje potvrđivao udarajući i stepujuć i petama po sceni, i pre svega, energija kojom je kidao prostor ispred sebe,zasipajući ga svojim raskošnim darom.

Milan Ajvaz: veliki srpski glumacrealista koji se, kroz bezbroj bogatih životnih izvora, probijao do zaokružene snažne kreacije. Glumac čiji smo reljefni realizam upijali u snažnim prepletima. dramatike i humornosti. U njegovoj glumi je bilo fantastike i bajkolikog zavičajnog kosmosa, bogatih saznanja iz naših korenskih slojeva i, iznad svega, radosti za sve koji bi da se neobuzdano igraju. Osim retkih osobina koje su ga krasile, bogate uobrazilje, urođene narodske bistrine i najveselijeg, najzdravijeg humora, postojalo je još nešto što ga je činilo privilegovanim u pozorištu: “Ajvaz je već samom svojom pojavom bio simpatičan publici”. Nezavisno od uloge koju bi igrao. Za jednu od njegovih najvećih uloga, Šerbulića iz Sterijinih Rodoljubaca kritika je pisala: “Od svih rodoljuba Ajvaz je bio najgramžljiviji i najlažljiviji, najkukavniji i najbezoč niji, a ipak, na neki svoj, gotovo detinjski način, najsimpatičniji i neodoljivo komičan”.

Verovao je da bez burnog i ispunjenog ‘ivota nema ni velikog glumca ni velikog pozorišta. Sve što mu je davalo polete. u ‘ivotu, sve te varke pozorišta i slave, utihnule su u Krsturu, jedinom mestu na svetu na kome je, u poodmaklim godinama, mogao da odmara svoju glumačku dušu. Daleko od gradske vreve, pratio je uspehe svojih mladih kolega, isecao iz novina kritike o njima ili neke njihove intervjue i dopisivao svojom rukom: “Uvek tako! Deda Milan.” Ta pisma podrške slao nam je na Jugoslovensko dramsko pozorište. Glumci su mu, na uzdarje, posle posete Krsturu, odigrali predstavu duboke odanosti i zahvalnosti.

Sedeo je uveče pred svojom kućom, igrao se sa psom, mačkom i petlom koga je držao na ramenu, slušajući arije i velika finala iz italijanskih opera. Natopljen suzama i muzikom prepuš tao se prirodi i duhovnosti krsturskih noći. Dočekivao je tako rane zore. Kao sa platna nekog velikog slikaranaivca, zračio je snagom mitskog glumačkog pretka izraslog iz vojvođanske zemlje.