|
Bečki Valcer u Srpskom
Krsturu
 Srpski Krstur, juna 1966.god.
Svadbena svečanost je počela kod Horgoša. Kada je 28 svatova iz Beča
prešlo granicu, sačekao ih je mladoženjin izaslanik sa okićenom buklijom puna
vina, i ponudio Bečlije pogačom i sirom, kakav je adet u Banatu odvajkada.
Predvodjeni buklijašem gosti iz Austrije su krenuli svojim kolima u veliko
banatsko selo Srpski Krstur, gde ih je čekao mladoženja sa familijom i
prijateljima.
Hiljadu puta dobro - ezer jo
Pod velikom šatrom bilo je oko 400 zvanica. Pre polaska na venšanje
poslužena je zakuska: sremske kobasice, pršuta i sir. Napolju je bio pravi
zimski dan. Vetar je tresao šatru, ali gostima nije bilo hladno. Oni su se
zagrevali blagoslovenom prepečenicom iz Iriga, starom desetak godina, ili
odličnim horgoškim vinom «ezerjo», što prevedeno znači na srpski znači «hiljadu
puta dobro». U šatri je bučno sviralo nekoliko harmonikaša, zatim jedan
violinista sa zvučnikom «nakajemljenim» na violini, a očekivao se dolazak i
tamburaškog orkestra. Bečlijama ce najviše dopao «Marš na Drinu», pa su svaki
čas zahtevali da se ponovi ova popularna melodija, i poznata raspevana pesma
«Četir konja debala», a naši su opet nagovarali svirače poneki bečki valcer,
gostoljuba radi. 
Najzad je došao i trenutak polaska na venčanje. Četvoropreg belaca i
pucanj iz lovačke puške pozvali su mladence i svatove n aput do velike
crkve.
Dvadestogodišnja
Bečlijka Kristina Sasi i 25-godišnji Krsturac Uroš Bandin, svečano odvevni seli su u
fijaker.
Dizgine je držao poznati majstor za
paradne vožnje Milivoj Jančić. Za fijakerom se lagano kretala svečana povorka sa
muzikom.U stvari, Kristinu i Uroša već je bio venčao matičar, pre podne, a sada
su pošli u pravoslavnu crkvu da ispune želju roditelja.
Gotovo celo selo pratilo je ovo spektakularno venčanje nočitog,
crnpurastog Uroša i vitke, simpatične Kristine iz Beča, Kajzerstrase 5. – Sile
su Bandini, post im njihov – govorili su Krsturci ispunjeni ponosom zbog ove
internacionalne svadbe.
Kada su posle venčanja
mladenci stupili ponovo u avliju, prvo su uzeli po kašičicu meda, da im život
bude sladak, kako rekoše čuvari starih običaja. Zatim je mlada , čiji je veo
pridržavalo četvoro dece, kroz haljinu ispustila jaje da padne na zemlju i da se
razbije, kako bi, po predanju, lako radjala.
Kako su se
sreli
 Otpočeo je ručak, vojvodjanski, obilan. Tri kelnera u belim bluzama su
se hitro kretala, noseći velike činije kje su se pušile. Nekoliko Bečlija,
sladokusca, probe radi, pojeli su po dva tanjra pileće supe sa knedlama od
guščije džigerice. U dugom spisku posluženih jela bile su i prave bečke šnicle.
Na kraju je posluženo desetak od dvadeset prispelih torti. Muzikanti su sve
vreme svirali. Cela šatra je bila ispunjena muzikom harmonikla. Ovo je omiljen
mladoženjin instrument, koji je i sam odlišan harmonikaš –
amater.
U čelu sofre sedeli su radosni mladenci, Oni su bili u centru pažnje
mnogih Krsturaca koji su svraćali da provide kroz šatru i vide mldu i
mladoženju. Meštane je najviši interesovalo kako se njih dvoje sreli, upoznali i
zavoleli. Po ko zna koji put raspredana je priča o Kristini i Urošu. Ona je
jednostavna i zanimljiva, slična tolkim drugim pričama o mladima. Otac
mladoženje je Isidor Bandin, poznati frizer Isa. Mnogi Beogradjani su sigurno
prošli njegove radnje, na trgu Marksa i Engelsa broj 1 u Beogradu, ako već nisu
njegove mušterije. Njegov sin Uroš je izučio zanat kod oca i postao frizer sa
diplomom. Ali Uroš je hteo da vidi malo sveta i da se u tom svetu još ponešto
nauči o ovom opevanom i poštenom zanatom. Otac mu je spakovao frizerski alat i
kupio mu je voznu kartu do Beča.
U Kajzerštrase broj 5
u Beču
Uroš je našao posao u frizerskom
salonu Fridriha Sasija. Fridrih je imao kćerku Kristinu koja je završila
učiteljsku školu, ali se na kraju privolela očevom zanatu, pa je postala
frizerka. Krsturac Uroš se zagledao u Bečlijku Kristinu. Tako se rodila ljubav.
Roditelji su to primetili i pozvali na razgovor naočitog Banaćanina. Pitali su,
ima li ozbiljnih namera. I dobili odgovor da njihov kolega misli sve
najozbiljnije. To je bilo uredu.
Skakutanje «u
šest»
Prošlog leta Fridrih je sa suprugom posetio kolegu Isidora. Isa ih je
proveo kroz Beograd, a zatim je sa budućim prijateljima i rodno selo Srpski
Krstur. Tu ih je upoznao sa njegovim ocem Urošem, čije je ime dao sinu.
Dogovorili su se da svaba bude po banatski, ove godine.
Većina bečkih svatova je
došla na svadbu korestići vikend. U ponedeljak ujtro su seli u svoja kola i
krenuli natrag, u Wien, da nastave svakodnevni posao, sećajući se raskošne
banatske svadbe. 
I mladenci su tačno isplanirali medeni mesec. Provešće ga u Jugoslaviji.
Nedelju dana mlada će provesti u Krsturu da upozna rodono mesto Bandininovih i
njihove gostoljubive rodjake, a uz put uz put nauči kako se prvi supe sa
knedlama od guščije džigerice. Drugu nedelju mladenci će provesti u Beogradu, a
zatim će krenuti kolima na 15-dnevno putovanje duž jadranske
obale.
I dok se Krsturci odlevajući vetru i kiši, stajali pred šatrom i pričali
o mladencima, raspoloženje se rasplamsavalo. Zatim je došao red na darove.
Svatovi iz Beča poklonili su komplet alat za njihov budući salon u Beču. (koji
dan danas još radi – 2006.god.)
Kraj trpeze, prekrivene đakonijama, počela je igranaka, Krsturci i
Beograđani mđu kojima je bilo i odličnih igrača sa završenom «tanc-šulom», pravi
bečki valcer. Bečlije, opet, uz glasan smeh, nikako nisu mogli da usklade svje
skakukanje sa zakonima kola «u šest».
I tako do
zore.
Izvor Ilustrovana Politika jun. 1966. god
|
